Zračak sunca u domu Jovanova

JEDINO VI BRINETE O MENI: Danilo Jovanov sa bratom Draganom

Ugledavši reportera u svojoj sobi sa 50 australijskih dolara poslatih od Ranke Dragić iz Melburna, i 100 švajcarskih franaka Jadranke Ostojić iz švajcarskog grada Ivertona, ovaj štićenik Humanitarnog mosta je kroz suze izgovorio:

- Jedino vi unosite sunce i zračak nade u našu kuću. Jedino uz vas znam da ću makar nekoliko dana imati srebrne gaze za previjanje dekubitnih rana na leđima. Svaka vam čast! Znate, retko ko posle ovoliko godina zakuca na vrata našeg stana. Razumem ja to. Ne vole ljudi da vide tuđu nesreću... - govorio je Danilo kroz suze.

A samo jedna srebrna gaza košta 1.300 dinara. Majka Milanka i brat Dragan je moraju menjati svom sinu i bratu, u najboljem slučaju svaki treći dan.

U susret Uskrsu

Pravoslavni vernici su Jovanovi. Onoliko koliko mogu, svaki praznik obeleže.

- Nekada je naša kuća za Uskrs bila prepuna ofarbanih jaja i Danilovih drugova. Ove godine, zbog besparice, već brinem. Danilo me stalno zapitkuje imam li, mogu li. Odgovaram da će sve biti kako treba, neću da brine. Ma, napraviće majka svom sinu i fabrana jaja i kolač, makar tri dana hleba ne jela - kaže nam Milanka šapatom u hodniku da sin ne čuje.

- Ima dana kada trpimo gladni, ima dana kada na televiziji ne smemo da gledamo razne emisije u kojima se priprema hrana. Verujte, ide nam voda na usta, a jedan, najjeftiniji hleb u Srbiji već košta 45 dinara. Međutim, nije to ništa u odnosu na Danilove muke. Za njega mora da ima - plačući priča majka Milanka pokazujući nam račune iz apoteka.

Danilo ćuti i gleda u onu istu tačku na zidu, na koju je već 12 godina osuđen. Proleće se uvlači u njegovu sobu kroz otvoren prozor. I on bi napolje, ali ne može da siđe. Isto kao i 3. novembra kada je u zemljotresu ostao zarobljen u svom stanu, jer nema platformu za silaženje sa drugog sprata invalidskim kolicima.

- Tako teku moji dani, sati, minuti..... A znam da bih mogao mnogo više. Osećam to! Samo, pusti novac odlučuje. Nema se da odem u neku banju, u neki rehabilitacioni centar. Kada bih se pridigao, seo u kolica, i rane na leđima bi počele da zarastaju - uveren je Danilo.

Napuštamo kuću Jovanova prepuni tuge zbog ovog divnog mladića, "tuđeg dobra" kako su ga nazivali dok je bio zdrav. Opet, i puni optimizma zbog činjenice da naši ljudi u belom svetu imaju više razumevanja za muke svojih zemljaka od onih koji žive na samo par stotina metara od njih.