Prvo Lazar na lečenje, pa kupovina kuće

SREĆNI I ZAHVALNI: Ivana Simonović i mali Lazar

 

Dvadesetšestogodišnja Ivana Simonović, mlada majka koja se sa nesebičnom upornošću bori za zdravlje svog osamnaestomesečnog sina Lazara, sija od radosti i sreće. Dočekuje nas raširenih ruku, od nadošlih emocija ne zna kako da nam saopšti najvažniju vest.
 

- Lazaru se popravio imunitet! Doktorka kaže da je toliko ojačao da ne može da ga prepozna. Hvala svim dobrotvorima koji omogućiše da kupim detetu hranu, da jede meso, jaja, voće i oporavi se. Sad mu je krv kako treba kod dece njegovog uzrasta i dobili smo uput za lečenje u Beograd - kaže Ivana.
 

Pokazuje nam uput, na Očnoj klinici u Tiršovoj treba da se javi 31. marta.
 

- Moći će Lazar da izdrži anesteziju, da ga izlečimo od tog očnog pritiska, da nam ne oslepi. Vidite koliko je lep. Ubuckao se, samo čavrlja, priča, smeje se, leti u naručje, pripije se na grudi, obavije me ručicama i stišće. Oseća majčino srce, ljubav detinju. Zato ću mu posvetiti svu pažnju, moj život je posvećen njemu. Mlada sam, imam snage da ono što želim za njega i ostvarim, a to je da on ima srećnije detinjstvo od mog, da nikad više ne bude gledan i žedan. Znaće da su mu, kad mu je bilo najteže, pomogli čitaoci novina što se zovu "Vesti". Ma, kakvi pomogli, spasli su ga - priča Ivana.

Iako ima 26 godina, Ivana deluje starije i zrelije. Tegoban život takvom ju je načinio. Nikada neće zaboraviti muke koje su je pratile do pre nekoliko meseci kada je sa bratom Slađanom sakupljala pored Morave bačene crvljive kože i prodavala ih za 200 do 300 dinara. Zato je malo reći da ceni svaki dobijeni dinar od dobrotvora velikog srca. Kupuje hranu, sve drugo je dobila. I kad kupuje hranu, uvek je to za Lazara. Ona i dalje jede, kako kaže, kao vrabac.

- Skupila se creva, tako kažu stariji, ne mogu puno da pojedem. Važno je da nisam gladna, a još važnije je da je Lazar sit. Eh, kad se setim kako sam ga rano ujutru stavljala u rasklimatana dečja kolica i iz predgrađa kretala prema centru varoši. Plakalo je dete, em je bilo gladno, em mu hladno. Srce mi se cepalo, idem od pekare do pekare, pa ko da koju bajatu kiflu od juče, stavljam u kesu i natrag kući. Smrvim kiflu, natopim mlakom vodom i nahranim Lazara. Plače kad ga vodim u grad, plače dok jede, plače posle jela. Taj plač mi se urezao u mozak, još ga čujem u snu. A sada, mleko, keks, banana, kašice, sve. Viče: "Mama, mama" i širi ručice - priča Ivana.

Stigao im je i veliki paket od Đorđa Ćordaševića, velikog humaniste, u kome kako kaže Ivana - nema šta nema.
 

- Hvala puno gospodinu Đorđu. Tugo, što se Lazar raduje igračkama, gura auto po podu i kliče, guče... Gleda me, a ja mu kažem: "To poslao deda Đorđe"! Nastavlja da gura i mrmlja: "de da, de da"… Stiglo nam je i 100 evra. Poslala Snežana Milovanović iz Beča. Bože, kako dobra žena. A kako je lepo kad uvek u novčaniku imaš para! Ne moram da trošim, dovoljno je da znam da su tu i ja sam mirna - kaže Ivana.
 

Ispraća nas onako kako nas je i dočekala - radosna, vesela. I srećna. Lazar puzi do vrata. Uspravlja se i poklanja nam najlepši osmeh, osmeh zdravog i nahranjenog deteta.