Surčin oplakao trojicu Mićića

Trojicu Mićića na poslednji put ispratilo je više od 500 ljudi

 

Dvorište i kuća Mićića, iz kojih su se u četvrtak mogli čuti samo plač i lelek, bili su pretesni da prime sve one koje su došli na opelo.

- Šta nam uradi, što nam kuću u crno zavi i zatvori? - čuo se Ulicom palih boraca lelek Stevke Mićić, supruge, majke i bake, koja je u jednom danu, izgubila muža, sina jedinca i unuka.

Onda se začu bolan krik majke Jelene Mićić, kojoj je trogodišnji sin izdahnuo na rukama:

- Zašto tebe, ružo mamina? Ti nikome zlo nisi ni pomislio...

Kovčege s telima ubijenog Srećka i Srđana prve su izneli iz dvorišta Mićića. Onda i mali, beli, u kojem je bilo telo trogodišnjeg Alekse. Kolona automobila krenula je put surčinskog groblja. Tamo, ispred kapele, sat vremena pre sahrane u 15 časova, nije bilo mesta da padne igla od svih onih, koji su hteli da se, poslednji put, oproste od tragično stradalih Mićića.
 

- O brojnim ubistvima i samoubistvima, svakodnevno, slušamo, gledamo na TV i čitamo u novinama, što je dokaz da đavo nikad ne miruje - obratio se sveštenik okupljenima na groblju, posle odsluženog opela i ispred surčinske kapele. - O ovome što se dogodilo s porodicom Mićić, nemam drugog objašnjenja, osim da je nečastivi došao i u Surčin.

Kolona duga više stotina metara, krenula je potom, do grobnice u kojoj su nekoliko minuta kasnije sahranjene tri muške glave porodice Mićić. Tri krsta, od kojih najmanji, beli napred, devojke s cvećem u rukama, mlađi muškarci s vencima... Onda neutešna Stevka Mićić, snaha joj Jelena, kći Kristina, rodbina i prijatelji...

Jednog po jednog Mićića spuštali su u raku... Lelek za lelekom, jauk za jaukom... Kad je na red došao mali Aleksa, baka Stevka pada u nesvest... Odneli su je do kola Hitne pomoći, pa u bolnicu.

I majci Jeleni je loše. Rodbina joj pritiče u pomoć, umiva je, daje da pije vodu. Odbija, hoće u raku za sinom, sve vreme ponavljajući:

- Zašto?