U Tripoliju kao u Beogradu 1999.

"Bio sam u našoj ambasadi, gledao prenos teniskog meča Đoković - Nadal i, kad sam se vraćao kući, čuo sam avione i video pripadnike libijske PVO kako pucaju u vazduh i pokušavaju da ih obore. Video sam svetleće metke, a posle sam čuo da su bacili neku grafitnu mrežu na komandni centar. Otprilike, situacija je slična kao u Beogradu tokom bombardovanja 1999. godine", ispričao je Smiljanić.

Po njegovim rečima, u Tripoliju zasad sve funkcioniše - rade restorani, prodavnice, frizerski saloni, ulice se čiste:

"Jedino je malo nelagodno uveče kada dođete kući. Dosta je prazno, jer su stranci, koji su ovde mahom živeli od nafte, otišli po uputstvu iz svojih zemalja. To su Francuzi, Španci, Englezi, Italijani, Nemci... Od nekih 1.000 kuća u tom naselju, možda ima nas u tridesetak kuća, a ostalo je sve prazno. Malo je nelagodno uveče, jer si sam. Okrenem telefone i čujem se sa familijom, decom,

suprugom, svakodnevno..."

Smiljanić kaže da je odlučio da ostane u Tripoliju zato što ima ugovor do 1. juna, koji želi da ispoštuje zbog "velikog respekta i poštovanja koje sam doživeo ovde u poslednjih pet godina".

Smiljanić bi već sutra trebalo da napusti Tripoli i preko Tunisa otputuje u

Johanesburg, gde njegova selekcija ima zakazanu utakmicu.

"Ja sam ostao praktično jedini trener ovde, a i olimpijska i A reprezentacija imaju zakazane utakmice. Ne znam gde ćemo ih igrati jer mnoge zemlje zbog sankcija UN otkazuju gostoprimstvo. Ali, čuo sam da je Mali spreman da prihvati A reprezentaciju koja ima zakazan meč protiv Komorskih ostrva, dok moja selekcija ide u Johanesburg na meč sa Južnom Afrikom", dodao je Smiljanić.