Ispovest Albanki žrtava "Škorpiona": Prestale smo da dišemo da nas ne ubiju

"Bilo je rano jutro, oko sedam sati. Ispred kuće staju dva vojna vozila. Prethodnih dana, otkako je počelo bombardovanje, u Podujevu su razbijane radnje, izlozi, prozori... To jutro su krenuli po kućama", priseća se Saranda, tada 13-godišnja devojčica.

Grupa od oko 20 žena i dece, svi u rodbinskim vezama, pokušava da se sakrije u jednu od sporednih kuća velikog zajedničkog dvorišta.

"Svi smo se stisli u tu jednu prostoriju. Ne vidimo ništa, ali čujemo kako iz susednih kuća izvode komšije. Čuje se galama, dreka, psovanje, vika. Zatim rafali", priča Saranda.

U jednom trenutku, shvataju da vojnici vide gde se kriju.

"Naređuju da izađemo, da torbe koje smo imali spremne za beg ostavimo gde su. Pretresaju nas. Viču. Mi deca ne razumemo srpski, ali naše majke razumeju", nastavlja Saranda.

U koloni po jedan, ženu i decu, među kojima je najmlađe imalo svega 21 mesec, izvode na ulicu. Vode ih zatim iz jednog dvorišta u drugo. "Ne znaju šta će sa nama", dodaje Saranda.

Na ulicama je opšti metež. Jednom Albancu bacaju kapu, pljuju ga i vređaju. Drugu dvojicu uvode u lokal. Iz lokala se ubrzo čuju samo dva pucnja. Onda vide vojnika kako izlazi odatle i ide prema njima.

Majke shvataju šta se sprema. Jedna viče: "To su samo deca!" Vojnik šamara Fezriju (21), ona pada preko Jehone (11) koja ide ispred nje u koloni. Odvode ih u dvorište porodice Gaši, guraju uza zid. Jehonina majka Šefkate (42) strada prva. Vojnik joj puca u glavu. Njen sin Gence, koji tada ima šest godina, počinje da doziva majku. Vojnik koji je ubio Šefkete uzima od drugog vojnika oružje i rafalom kosi sve redom.

"Naslonila sam se na zid i lagano se spustila dole. Kad je prestala pucnjava, pogledala sam oko sebe i videla glavu mog brata kako je pala preko mojih nogu", priseća se Saranda i tu prestaje da govori. Suviše je teško.

Posle pucnjave usledila je tišina. Jehona, tada devojčica od 11 godina, ne seća se događaja pre streljanja, samo posle.

"Osećala sam neku toplinu s leve strane i razumela da sam ranjena. Ugledala sam brata koji mi je rekao: 'Vidiš li šta su nam uradili'. A onda je stigla druga grupa vojnika i mi smo prestali da dišemo, da ne bi otkrili da smo živi", priča Jehona.

Ta druga grupa vojnika je odvela preživelo petoro dece u bolnicu u Prištini. Preživeli su Saranda, Jehona, Lirija, Fatos i Genc Bogujevci. U masakru u Podujevu stradalo je sedam žena od 21 do 69 godina starosti i sedmoro dece od dve do 14 godina. Saranda i Jehona izgubile su majke, braću i sestre. Zadobile su teške povrede i trajne ožiljke, svaka je najmanje tri puta operisana. Saranda gotovo i da ne može da koristi levu ruku.

Za ratni zločin nad civilima u Podujevu Saša Cvjetan, kao pripadnik jedinice "Škorpioni" osuđen je na 20 godina zatvora.

Posle svega što im se desilo, petoro preživelih završili su škole u Engleskoj, gde su se trajno naselili.

"Sve što radim, sve što stvaram ima veze sa tragedijom i sa masakrom. U poslednjem svom projektu, koristim preostale fotografije svoje izgubljene porodice", kaže Jahona.

Preživeli članovi porodice Bogujevci traže odštetu od države za pretrpljen bol. U tužbenom zahtevu traži se odšteta od po 3,5 miliona dinara za svako dete, plus po 40.000 dinara mesečnog izdržavanja. Postupak u ime oštećenih vodi Fond za humanitarno pravo i počeo je pre reforme pravosuđa. U međuvremenu, sudija se promenio i tražio da se devojke ponovo saslušaju. Iako su od Mančestera, preko Podujeva do Beograda prevalile hiljadu kilometara, u Beogradu ih je sačekalo - odlaganje ročišta. 

"Nije nam važno da dobijemo odštetu. Važna je pravda i važno nam je da svi znaju kakav se masakr desio", kaže Saranda.