U veri je uvek bilo fanatizma

Da li je slučaj Artemija rešen ili se tek otvara i, ako se otvara, zašto?
- "Slučaj Artemije" nije "rešen", on u svom udaljavanju od SPC ide sve dalje, što se dalo predvideti. To je put kojim su brojni išli, takođe u pravoslavlju, u Grčkoj, Rusiji, Bugarskoj. Princip je isti - mi smo pravoverni, kod nas je istina, vi ste otpali i jeretici. On se završava stvaranjem posebne strukture, hirotonisaće sebi episkope, već rukopolažu i monahe. Možda će je nazvati "Istinitom srpskom pravoslavnom crkvom". SPC ne reaguje daljim merama, a nema ih još mnogo koje može da preduzme. "Slučaj" će teći dalje, svako će biti na svojoj strani, tada će za javnost tema biti od manjeg značaja.

Zašto se Odbor Svetog arhijerejskog sabora za KIM bavio Artemijem kad je on vraćen u red monaha?
- Nisam upoznat sa detaljima zasedanja ovog Odbora. U njemu su arhijereji i oni koji to nisu. To nije organ koji odlučuje već samo razmatra određena pitanja, odluke mogu da donose Sinod i Sabor.

Da li će se najviša crkvena zakonodavna tela baviti i ostalim kaluđerima u SPC, preskačući nadležnog episkopa?
- Ne verujem da to tome vodi. U svojoj eparhiji svaki episkop je nadležan za svoje monaštvo. Najviši organi crkve mogu da se bave stanjem u nekoj eparhiji ako ono nije regularno, ili ako nadležni episkop to zatraži. Zna se da sada sa monaštvom drugde nema nekih problema. Monasi dobro znaju koja je njihova pozicija u crkvi, zašto su otišli u manastir i koja poslušanja su prihvatili. U principu nema razloga da monasi kao pojedinci ili kao bratstva postaju "slučaj".
 

Ozbiljna vremena za hrišćanstvo "Narod", odnosno vernici, toliko malo idu na bogosluženja, samo nekoliko posto. Zar to nije glavni problem naše crkve, a ne pojedinci koji misle da imaju monopol na istinu i pravoverje. Ozbiljna su vremena za celokupno hrišćanstvo, stavimo svaku temu na njeno pravo mesto, kaže Tucić.

Da li monah Artemije ugrožava misiju zvanične SPC i čiji je on sada klirik?
- Kao monah on je svakako u okvirima SPC, njegov arhijerej je sam patrijarh. Znači, bez njegovog blagoslova on ne može da postupa. On je sa blagoslovom patrijarha i saglasnošću sremskog episkopa boravio u Šišatovcu, odande je otišao i nije se vraćao. Sada je bez blagoslova na teritoriji jedne eparhije. Istorija crkve poznaje takve primere, i episkopa i monaha.

Kakva su iskustva u pravoslavnom svetu u sličnim slučajevima i kako ih rešavaju?
- Sličan problem ima i grčka crkva sa mitropolitom pirejskim Serafimom, on je jedan od gotovo 90 arhijereja, on podržava Artemija. Ako je on pojedinac, nije korektno reći "grčka crkva nas podržava". Može se zaključiti (kao i kod raščinjenog episkopa Diomida u Rusiji) da se radi o istom fanatizmu koji ne može da se preovlada u delu crkve. Naravno, takve grupacije imaju pravo da postoje, pluralizma mora biti i u veri, do stepena neosporavanja autoriteta Sabora.