Neće moj Lazar ceo život biti podstanar

- Dete se preporodilo. Što lepo jede! Ne bira. Svega je bilo željno. Samo u početku stavi usta parče mesa, salame, zagrize voćku, pa ne sme da proguta. Sada se navikao na različite ukuse. Pogledajte mu obraščiće! Kako se ubuckao, lepota mamina. A slatkiše što voli! Kad ih ugleda počne da se trese od nestrpljenja. I poslednju mrvicu pokupi sa stola - sasipa reči Ivana dok završava pripremu doručka svom jedincu.
 

Priča u čudu i da je "deda Srbijanac" iz daleke Australije već poslao novi ček.
 

- Zamislite, nije sačekao ni da mu se vrati onaj sa greškom u prezimenu ispisan na 1.000 australijskih dolara, a on posla i ja primih novi. Nećete verovati, glasi na 2.000 dolara! Pa to nije čovek, to živi anđeo što nas siromahe čuva. Išla sam u banku, sve su proverili i u redu je, ali isplatu moram sačekati još nedelju dana.
 

U sobi čisto, svaka stvar je na mestu, osim, naravno, igračaka. One su Lazaru na dohvatu ruke, zbog čega ceo dan kliče. Ivana ima praška. Bilo ga je u mnogim paketima. Raduje se. Prašak je do sada viđala samo u prodavnicama. Niti ga je kupovala niti upotrebljavala.
 

Na očnu kliniku 1. aprila Ivana je trebalo malog Lazara da vodi 24. marta u Beograd na Očnu kliniku na zakazani pregled očnog dna koji treba da pokaže šta je uzrok povišenog očnog pritiska i da krene sa lečenjem. - Još uvek je malokrvan, iako je dobio u težini. Vranjski lekari ga prate. Pije neke preparate za decu, ali mnogo se može postići i hranom. Spremam mu cveklu, šargarepu, meso i ostalo što su mi rekli doktori. Nove laboratorijske analize biće obavljene 1. aprila u vranjskoj bolnici i čim kažu da je krvna slika u redu - pravac Beograd - ističe Ivana, kojoj je zdravlje sina oduvek najveća briga.

- Uh, kako miriše na čisto, kao da sam dunje stavila između posteljine kad legnemo - kaže Ivana.

 

Kaže i da je dobila toliko novih stvari, od odeće i obuće za sina i sebe, peškira i posteljine, da bi mogla sve što je imala da baci u kontejner, odakle je mnoge i donela. Ali, nije to uradila. Sve je otkuvala, osušila, peglom, koju je takođe dobila.
 

- Dugo nisam imala ništa, i to je strašno. Sada imam i više nego što mi je potrebno, ali od viška glava ne boli. One najlepše stvari u paketima ostale su neraspakovane. Neka čekaju. Ovo je tek prva stepenica koja vodi u naš novi život. Kad stignemo do poslednje, onda ćemo se opustiti - kaže zagonetno 26-godišnja Ivana kojoj je sin Lazar sve što je u životu imala i zbog koga je spremna na odricanja do kraja života samo da uz njegovo ime ne idu reči beskućnik i siromašak, koje prate sve članove njene porodice.
 

Na štednji 11.135 evra   Novčane donacije iz celog sveta i dalje stižu samohranoj majci Ivani Simonović i njenom sinčiću Lazaru, a novinari Humanitarnog mosta uredno ih beleže. Poslednje stigle posredstvom Redakcije "Vesti" i uručene prilikom poslednjeg susreta su 200 australijskih dolara koje su sa Tasmanije poslale Marija i Dobrinka sa familijom, 100 evra Gorana Stošića iz Beča, odakle je i Biserka koja je poslala dva paketa, kratko pismo i 20 evra. Anonimni donator iz Nemačke uputio je 40 evra, koliko će slati sve dok Ivana i Lazar ne budu imali stalne prihode. Vodeći računa o svakoj pari, Ivana na štednoj knjižici u ovom času ima 11.135 evra. Narednih dana ta suma će biti uvećana realizacijom čeka od 2.000 AUD "dede Srbijanca" iz Zapadne Australije.

Prošle nedelje napunio je 17 meseci. Proslavili su ovaj mali jubilej onako kako je trebalo proslaviti prvi rođendan.
 

- Samo nek je on meni živ i zdrav. Namučismo se zajedno. Valjda je svemu lošem došao kraj. Ne kažu ljudi džaba da posle kiše dolazi sunce. Koliko smo vremena proveli po bolnicama... Problemi sa vidom, pa pad imuniteta, nazeb za nazebom, koliko injekcija... Uh, kad se setim. Živeli smo na vodi i malo hleba. Kad nemaš da jedeš bolest sama dođe. Mislila sam da je svemu kraj. Kad mi i kosa poče da beli od muke, Bog i ljudi nas pogledaše i spasiše. Nikad srećniji nismo bili. Koliko puta budim se u snu, sanjam kako se smrzavamo i umiremo od gladi, a kad otvorim oči i vidim kako bubnji šporet i Lazar sa osmehom na licu spava, srce mi zaigra od sreće - priča Ivana.

 

Nije san ni da su Ivana i Lazar u svom iznajmljenom stanu obeležili Poklade. Namirnice su kupljene. Jaja je Ivana skuvati, a od brašna umesila tradicionalnu pitu kakva se za taj dan pravi u njenom zavičaju.
 

- Prošle godine sam na Poklade gladna prolazila pored kuća u nadi da će mi neko izneti nešto od pripremljene hrane. Ove godine sam u iznajmljenom stanu skuvala sve po starim običajima, a iduće ću, Bože zdravlja, sve to spremati u mojoj i Lazarevoj kući - izgovori Ivana ono što joj daje poseban sjaj u očima i zagonetni osmeh na usnama.
 

Kućica i malo okućnice   Ivana je počela da obilazi grad i okolinu kako bi kupila kućicu za sebe i Lazara.   - Kuća, omanja sa okućnicom na selu, ako je od čvrstog materijala ide do 12.000 evra i takvu želimo da nađemo. Ako uspemo biće to san koji sam sanjala kao dete jer sam uvek živela u bedi i nemaštini. Ostvariće se san da moje dete, moje zlato, ima svoj krov nad glavom - priča Ivana, zahvaljujući se čitaocima "Vesti", zaslužnim što će u otadžbini biti dva beskućnika manje i našim reporterima koji su joj na usluzi od početka akcije Humanitarnog mosta.