Sine, ukopaj me u njivi

Pojavu usamljenih grobova na njivama u selima u okolini Užica, Valjeva i Bajine Bašte poznati etnolog Dragomir Antonić je svojevremeno objasnio lukavstvom domaćina da sačuva imanje i nakon svoje smrti, jer je u Srbiji običaj da se ne prodaje zemlja na kojoj je grob nekog pretka. U prošlosti se, po srpskim selima, dešavalo da otac ostavi amanet da se sahrani na oranici ukoliko je strahovao da bi naslednici mogli da prokockaju imanje i raskuće kuću...

Običaj da meštani umesto na groblju za večnu kuću odaberu svoju najbolju oranicu u blizini kuće sve je češći u selima oko Čačka. Motiv za takvu poslednju želju je jasan. To čine iz straha da njihovi potomci ne ugase ognjište. Delotvornost tog čina potvrđuje činjenica da niko neće da kupi imanje na kojem leže kosti domaćina.

Humka ispod komšijinog prozora U istom selu samo 200 metara od Radojičinog groba nalazi se porodična grobnica jedne druge familije. Domaćin te kuće sahranjen je u samom dvorištu na nekoliko metara od kućnog praga, iako se njihova porodična kuća graniči sa seoskim grobljem. Želja njegovog brata bila je da bude sahranjen na istom mestu. U Srbiji je, inače, bilo retkih slučajeva da se sahrana obavi pored same međe, tik ispod prozora komšije. Mnogi su se zbog toga obraćali i sudu...

U selu Ostra, nadomak Čačka nalazi se nekoliko njiva, ali i dvorišta u kojima mirno počivaju kosti njihovih dojučerašnjih domaćina. Kuća i imanje počivšeg Radojice Đokovića nalazi se na nekoliko desetina metara od seoskog groblja. Međutim, njegova večna kuća nalazi se u prikrajku najbolje njive koja pripada okućnici i to na samo nekoliko metara od groblja.

- Radojica ima sina jedinca koji je proputovao ceo svet, situiran je i napravio je lepu kuću u Čačku. Ima privatnu firmu, živi pristojno i imanje oca mu ne treba ama baš nimalo. Radojica je bio veliki radnik i veoma mudar čovek, za života sagradio je dve velike kuće na očevini od kojih je jedna potpuno nova i u nju se nikada niko nije uselio. Kupio je i dosta obradive zemlje koja sada leži zaparložena. Umeo je da predvidi šta će se desiti kada njega ne bude. Plašio se da sin, unuk ili neko od njihovih potomaka ne prodaju imanje koje je on sticao čitav život i zato je ostavio amanet da bude sahranjen na svom imanju a ne na groblju kao ostali meštani - priča rođak i komšija pokojnog Radojice Đokovića.

Da bi bio siguran da će njegova poslednja želja biti u potpunosti ispoštovana, Radojica se blagovremeno obezbedio. Još za života za sebe i suprugu Mikosavu sazidao je grobnicu u uglu oranice na kojoj je još nekoliko godina potom uzgajao kukuruz i pšenicu. Kada je Radojica preminuo, njegov sin Đorđe je posmtrne ostatke svoga oca sahranio u grobnicu i time ispoštovao njegov amanet. O prodaji porodičnog imanja za sada nema ni govora. Radojičina supruga Mikosava nedavno je preminula i sahranjena je pored muža u grobnicu na imanju koje su za života zajedno obrađivali.

Potomci preminulog domaćina povremeno dolaze i obilaze grob i imanje. Želja pokojnika uplašila je potencijalne kupce domaćinstva, ali ne i kradljivce koji u kasnim satima posećuju domove u kojima nema gazde. Iz dvorišta ovog pokojnika nedavno je nestao lampek za proizvodnju rakije, čijom bakarnom konstrukcijom se domaćin dičio za života.

Dva zakona Običajna praksa je nekad davno nalagala da se van groblja sahranjuju samoubice i ubice. Ovu oblast danas regulišu Zakon o komunalnim delatnostima i Zakon o grobljima i sahranjivanju. Ti zakoni su dopunjeni uredbama i odlukama na nivou opština i gradova, pa su za sahranjivanje van groblja odgovorne gradske i opštinske vlasti, kao i mesne zajednice.