Srbija me uvek uzbuđuje

Nakon samostalnih predstavljanja u Novom Sadu i Beogradu, na red je došao i Sombor i jedna od najuglednijih i najaktivnijih malih galerija u Srbiji. Izložba ima naziv "Za kim zvona zvone?" i biće prilika da se publika upozna sa Ilićevom zanimljivom tehnikom i motivima njegove inspiracije.

 

- Izložba u Somboru je zapravo jedan sasvim spontan i neobičan spoj ljudskih vrlina i želja, rekao bih da je odluka poslata negde odozgo, iznad naših vidika - kaže Boban Ilić.

- Gospođa Dušanka Đapić me je pronašla nekako preko interneta, malo smo izmenjali pisma, a zatim je došla prošlog juna na otvaranje moje izložbe u galeriji Progres u Knez Mihailovoj. Vozio sam preko Brankovog mosta, žureći, jer sam kasnio na sopstvenu izložbu zbog saobraćaja u Beogradu.

Pozvala me Dušanka i rekla mi da kasni 15 minuta iz Sombora na moje otvaranje. Rekao sam: "Ne brinite, gospođo Đapić, kasnim i ja pola sata".

Tada je otkupila skulpturu "Zvuk čelika" i nekako me blago upitala da li bi bilo moguće da dođem sa svojim delima u Sombor. Upoznao sam i njenog supruga i taj par ljudi i njihovo držanje mi je dalo dovoljno stabilnosti i razloga da dođem u galeriju Kulturnog centra "Laza Kostić".

Kolekciju čuva za kćerke Logistika za prenos skulptura je komplikovana. Kako se s tim borite i izlazite na kraj sa administracijom? - To je komplikovano, carinici rade svoj posao i ne zameram im. Bude i neprijatno.   Sediš na tom kargo terminalu, ponekad kao da si ukrao nešto od sebe samoga.   Želim da ostavim ovu kolekciju pre svega Sonji, Stefani i Gloriji, moji kćerkama. Imam apsolutnu svest o tome da ću sve što imam od umetničkih dela u Americi pre ili kasnije prodati.   Odlučio sam da sačuvam nešto od sebe, za sebe i za svoju decu. To mi je nekako i zadatak. Lako je prodati, a teško je sačuvati - kaže umetnik.

Ilić ovaj put izlaže 20 crteža u kombinovanoj tehnici i 18 skulptura od čelika i kašika u stilu po kome je prepoznatljiv.

- Mislim da su crteži, odnosno moj dvodimenzionalni i trodimenzionalni svet bliži nego ikada. U Americi moji agenti i galeristi insistiraju samo na skulpturama, a ja se borim da objedinim ta dva sveta i da oni postanu jedno tkivo koje izrasta iz mene.

Posle izložbe u Beogradu češće izlažete u Srbiji nego u Americi. Šta se promenilo u klimi u Srbiji, u interesovanju publike, da li kupuju Vaša dela?

- Mislim da to nije ni pitanje zemlje u kojoj stvaram, niti pitanje trgovine i umetničke industrije. To je pitanje iznad mene i pitanje na koje ne znam pravi odgovor.

Sve više samom sebi ličim na starog slona koji jednim okom merka svoju sudbinu.

Srbija me uvek uzbuđuje, dovoljno je da uberem cvet pored reke Nišave, uzmem zemlju u ruke ili omirišem baštu iza roditeljske kuće. Tad znam da nigde nisam otišao, niti sam se ikada vratio.

Na čemu trenutno radite, kakvi su Vam planovi posle Sombora?
- Shvatio sam da se život zaista ne sastoji od velikih planova, dovoljno je da jedna ptica sleti na strunu velikih želja i da se prekine signal. Nema velikih planova, velike stvari su kao i nepogode.

Dođu pa prođu. Veličina je u nama, a plan može i da se pretopi u miris, oblik, boju ili sasvim jednostavnu liniju i grumen mravinjaka ili pčelinjaka. Plan je sloboda i senzacija života koji nas odvaja od zemljine gravitacije, života koji leti i koji nas okružuje.