Godine očaja i sve manje nade
Tasev je tog kobnog 23. juna 1999. godine došao u posetu Leposavi i Milošu s namerom da ih upozori da tu više nisu bezbedni.
Svo troje su ubrzo oteti u porodičnoj kući Mikića na Vranjevcu i od tada o njima nema ni traga ni glasa.
- Uprkos svemu, ne odustajem od potrage za svojim nestalim roditeljima i prijateljem - kaže Ljiljana. - Tog 23. juna moj otac i majka trebalo je sa Tasevim da dođu do stana gde sam boravila sa suprugom i decom. Očekivala sam ih u večernjim satima, a prethodno smo se dogovorili da noće kod nas pošto Vranjevac nije bio bezbedan za Srbe.
Ljiljana je tog dana dva puta bila kod roditelja na Vranjevcu. Tada je primetila prvog komšiju Albanca Bregu Akifa kako uporno posmatra dvorište njenih roditelja. Rekla je ocu da je videla neke ljude kako se okupljaju blizu kuće. Nije tajila da joj je sve to sumnjivo i da se pribojavala nečeg nepredviđenog. Otac je bio kategoričan da mu se ništa loše ne može dogoditi.
- Sa svojom sumnjom, koja se kasnije pokazala kao opravdana, upoznala sam prijatelja Tomu Taseva i on je odmah krenuo u posetu mojim roditeljima s namerom da ih ubedi da dođu kod mene - veli Ljiljana. - Od tog trenutka, pošto su svo troje kidnapovani, počeo je moj hod po mukama i neprestano traganje za njima. Obraćala sam se za pomoć raznim međunarodnim i domaćim institucijama, davala izjave, ali sve je bilo uzalud.
Ljiljana Mikić, koja je bila zaposlena u Kliničkom centru u Prištini, aktivno se uključila u rad Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji koje deluju u Gračanici.
- Nažalost, tragajući za roditeljima i drugim otetim Srbima, zdravstveno sam popustila, ali borba da saznam istinu traje uprkos operacijama kojima sam bila podvrgnuta i kanceru koji sam preživela.
Posle otkrića Žute kuće na severu Albanije i izveštaja Dika Martija, kao da sam dobila novu snagu da se još više angažujem na traganju za mojim roditeljima i drugim ljudima iste sudbine.
Ljiljana danas živi u kosmetskom selu Banin Most, srpskoj enklavi udaljenoj 13 kilometara od Prištine. Veli da je u više navrata pokušavala da stupi u kontakt sa Albancima, nekadašnjim komšijama, ne bi li išta saznala o sudbini svojih roditelja.
S nekima od njih se čak i čula, rizikujući sopstvenu bezbednost. Oni su joj davali različite informacije, među njima i onu najcrnju da su joj otac i majka ubijeni istog dana kad su i kidnapovani.
- Od tih Albanaca, retkih koji su o tome uopšte želeli da pričaju, saznala sam da su moji roditelji bili odvedeni u neki tajni logor na Vranjevcu - navodi Ljiljana. - Nažalost, tada kad su nestali oteto je mnogo ljudi. Ja sam nadležnim institucijama prosledila imena i prezimena kidnapera, čak i nazive grupa otmičara koji su tada operisali na Vranjevcu.
I pored toga, još nije saznala potpunu istinu o sudbini svojih roditelja i prijatelja Tome Taseva.
- Ostala je, ipak, nada da ću jednoga dana preuzeti njihove posmrtne ostatke i sahraniti ih kako to dolikuje, obeležiti spomenikom grobna mesta gde ću moći da palim sveće za pokoj njihovoj duša - veruje Ljiljana.
Leposava i Miloš Mikić su bili u penziji. Miloš je u trenutku kidnapovanja imao 61, a Leposava 56 godina.
- Cela priča o Žutoj kući za mene je jako bolna i teška - veli Ljiljana. - Izveštaj Dika Martija uliva mi nadu da ću nešto, ipak, saznati o svojim roditeljima i prijatelju. Uzdam se u Boga da sve troje nisu završili onako kako se priča. I sama pomisao da su otetim ljudima vadili vitalne organe izaziva jezu i bol u duši. Možda danas neki čovek u svetu nosi bubrege mog oca, ili srce moje majke, a da ja to ne znam.
Strah bezimenog svedoka
|