Jedva sam preživeo detinjstvo

- Bio sam problematičan sam po sebi. Rodio sam se sa slomljenom ključnom kosti, a onda sam imao probleme sa kukovima, pa nisam smeo da se oslanjam na noge.

Kada sam stao na noge sa deset meseci, pao sam i dobio potres mozga. Do treće godine sam imao šarlah i morbile i jedva sam preživeo.

Uz sve to sam bio i nestašan, pa je moja majka uz mene baš propatila - priča Okanović. Ali, to nije bio kraj njegovim pehovima.

- U prvom razredu osnovne škole pao sam na fudbalu i slomio obe kosti na cevanici, pa sam nosio gips do butine. Međutim, to me nije sprečilo da stanem na go i branim. U meni se krije veliki fudbaler samo to još nisam postao. U školi sam bio disciplinovan i svaki dan sam pešačio šest kilometara do škole, ali sam ubrzo počeo da stopiram.

Zbog brojnih povreda u detinjstvu i iskustva sa gipsom prvo je želeo da bude ortoped, pa fudbaler, pa glumac...

- Ne znam kako su roditelji preživeli period mog puberteta, ali meni je bilo fantastično. Imao sam razne faze, prošao sam kroz sve vrste muzike, nosio dugu kosu, repove, dredove i kačkete okrenute naopako. I danas sam u pubertetu i mislim da me nikad neće pustiti.