U Tripoliju nas noću budila pucnjava

- Ništa nije ukazivalo da će se opasnost iz Bengazija preseliti u Tripoli.

U nedelju su radnje su bile zatvorene, a mi smo nastavili šetnju, dok je masa ljudi skandirala podršku Gadafiju, igrala i pevala na ulicama.

Kad smo se vratili u bazu navili smo satove za odlazak na posao. U ponoć je, međutim, počela da odjekuje pucnjava - priča Ozren Pualić, jedan od apatinskih brodograditelja na radu u Libiji.

Od tada su za tri mladića, zajedno sa još oko tridesetak radnika iz Srbije, BiH, Hrvatske i Crne Gore, koji su bili u istoj bazi, počele besane noći.

- Danju je bilo mirno, a noću su se tu i tamo čuli pucnjevi. Spakovali smo stvari i čekali da nas prebace do aerodroma. Tih 40 kilometara od baze do aerodroma sećaću se celog života, iako smo imali vojnu pratnju. Dve kontrole su nas zaustavile i kad su se uverili da smo stranci, samo su nas pozdravili - kaže Petar Krevenka.

Pravi haos je počeo kad su stigli na aerodrom, u sredu ujutro.

- Na ukrcavanje u naše avione, zbog brojnih vanrednih letova, čekalo se ceo dan. Zgrada je bila pretrpana ljudima, ženama, malom decom, iz svih krajeva sveta, a najviše iz arapskih zemalja. Žene su prostirale ćebad da bi deca mogla da odspavaju. Čekiranje je trajalo satima. Tih nekoliko koraka, koliko nas je delilo od aviona, izgledalo je kao put do večnosti - ispričao je Pualić.