"Treća Srbija" umire od gladi

U želji da dokumentujemo takvu Srbiju jesenas i ove zime zajedno sa aktivistima Crvenog krsta obišli smo sela između Maljena, Kablara i Rudnika i posetili one kojima ni poštonoše, ni poreznici odavno ne dolaze. Njima niko ne piše, niti imaju šta za oporezivanje.

Reč je o starcima i staricama koji su već godinama "sirak tužni bez iđe ikoga". Najčešće nemaju bliže rodbine, a ako i imaju od srca poroda, odavno ih je zaboravio i zapostavio. Žive, tako, sede glave na božju milost i u ambijentu 18. ili 19. veka i život im se svodi na iščekivanje, a ponekad i priželjkivanju kraja ovozemaljskog života u Srbiji koja "nezadrživo srlja u Evropu".
 

Istina, nije da su na zaboravljene baš svi zaboravili. Humanitarci iz Crvenog krsta ih imaju na spisku i umu, ali ne mogu ni oni više od toga do da ih posete jednom-dvaput godišnje kada im uruče pakete sa hranom. Jeste da "pacijenti" humanitaraca jedu kao ptice, ali to što im oni obezbede premalo je za 365 dana u godini.

A kada im humanitarci dođu, prema rečima Tomislava Markovića, sekretara Crvenog krsta u Gornjem Milanovcu, ne znaju čemu se ostavljeni na milost i nemilost sudbini više obraduju - brašnu, konzervama graška, flaši ulja, kilogramu šećera ili razgovoru.

Gladna deca Sretenovića   - Imamo, nažalost, i siromašne porodice sa mnogo dece koje su na samom rubu egzistencije. Ne mogu da zaboravim ozarenost sedam dečjih lica porodice Sretenović iz sela Zagrađe pod Rudnikom kada smo im za Božić uručili paketiće. Roditelji bez posla, petoro dece ide u školu, a sirotinja, sirotinja.   OSETILI RADOST BOŽIĆA: Deci porodice Sretenović uručeni su za praznik paketići   A koliko li je jadnika u selima čitave Srbije kada smo samo u opštini Gornji Milanovac nedavno podelili 101 paket sa hranom (svaki težak oko 35 kg) ne bi li i sirotinja osetila radost Božića i Nove godine.

- Božidarka Aksenitijević, starica iz sela Boljkovci pod Rudnikom, grlila je i ljubila vrećicu sa brašnom, a jedan starac iz sela Vrnčani prosto je zgrabio ruku aktiviste Crvenog krsta u nameri da je poljubi.

NEMA NA ČEMU DA SPAVA: Božidarka Aksentijević iz sela Boljkovci

A koliko se samo obraduju kada stignemo pred kuću jer su željni svega i svačega, a najviše, kako i sami kažu, da sa nekim progovore koju reč jer mnogi od njih razgovaraju samo sa mačkama i kokoškama, ako ih uopšte imaju - objašnjava Tomislav Marković, koji po prirodi posla i te kako dobro poznaje i tu treću Srbiju koju gotovo niko ne pominje između dva izbora.

U selu Drenova donedavno su živeli brat Jovan i dve sestre - Čedina i Borka. Bez struje, vode, bez igde ičega i u stalnom strahu da će im se nakrivljena kuća stara više od 100 godina srušiti na glave o čemu su "Vesti" već jednom pisale. Jovan Dražević je umro prošle zime, a u kući su ostale nepokretna Čedina i Borka koja vodi računa o svojoj sestri.

ZABORAVLJENA SINOVICA HEROJA: Borka Dražević iz Drenove

Tužno je gde i u kakvim uslovima žive ove osamdesetogodišnjakinje, ali još je tužnije kad se zna da su one sinovice narodnog heroja Dragomira Dražovića koji je zajedno sa svoja tri sina dao život za nešto što se tada zvalo "bolje i ravnopravnije sutra".

I tako, i ove zime su humanitarci, a u mnogo slučajeva i reporteri "Vesti" sa njima, stigli do gotovo svake kuće siromašnih i ostavljenih. Naravno, humanitarci nisu želeli da poklone ostavljaju u mesnoj kancelariji, pošti, da šalju po đacima, već su to sami činili jer znaju da su napušteni treće Srbije željni svega i svačega, a možda najviše, kako kaže Tomislav Marković, razgovora.