Srbina oslobodili kanadski vojnici

Dobrivoje živi sa 13 godina mlađom suprugom Milevom, a često ih obilaze kćerke Mira (59) i Mara (42). Iako je na pragu druge polovine desete decenije života, Dobrivoje još obavlja neke seoske poslove.

- I nije to neki veliki posao. Nacepam drva, nahranim šest ovaca i kokoške i pomognem ponešto supruzi u kući. Osećam da imam snage, krećem se prilično dobro. Ne znam ni sam kako sam doživeo ove godine, valjda je tako suđeno - kaže Dobrivoje.

Veli da je u životu imao mnogo teškoća. Ostao je bez majke samo tri meseca po rođenju. Otac Anto, sa njim i još troje dece, napustio je rodno selu Solotušu i došao u Raču u kuću devojke Ange, koju je oženio, ali sa njom nije imao poroda. Kad je završio četiri razreda osnovne škole otišao je u Krčagovo kod Užica gde je dve godine bio sluga, potom se vratio kući, gde je bio nadničar sve do odlaska u vojsku.

- Na početku rata, 1941. godine, mobilisan sam, a ubrzo u Kosovskoj Mitrovici Nemci su zarobili ceo moj puk. Potrpali su nas u železničke vagone kojima se prevozi stoka i oterali u Nemačku.

Hvali gazdu Nemca Imao sam sreću da me rasporede da radim kod jednog seoskog gazde Hermana Gedesa. Bio je dobar čovek. Šta je jela njegova porodica, jeo sam i ja. Nikad me nisu odvajali, a ja sam se trudio da obavim sve poslove, najčešće uz pomoć konjske zaprege - kaže Dobrivoje.

Put do logora San Bosen kod Hamburga trajao je punih sedam dana. Pristiglo nas je oko 4.000 i odmah su nas uputili pešice do 15 kilometara udaljenog logora. Više od polovine zarobljenih vojnika nije moglo da izdrži taj put pa su padali i umirali.

Preživelima u logoru su dali po porciju kuvane stočne repe i vodu.

Toliko sam bio ižedneo, da sam popio odjednom preko dva litra vode.

I danas osećam tu žeđ i to je bio razlog što sam prvi u selu uveo vodu u kuću, samo da mi je na dohvat ruke.

Dobrivoje se seća da su mu slobodu u proleće 1945. godine doneli kanadski vojnici. Vratili su ga u logor gde je imao pristojne uslove, a prilikom izjašnjavanja da li želi da ostane ili se vrati kući, odlučio se za povratak.

Vozom je došao do Osijeka. Odatle je pešice stigao do Beograda, a potom do rodne Rače. Ubrzo je otišao u Beograd gde je radio četiri godine kao građevinski radnik. Vratio se u selo 1950. godine i oženio se Milevom Sretenović iz sela Sijerač.