Da li svet strahuje od šerijata?
Pitanje prihvatanja drugih kultura, običaja i obeležja, na primer u Nemačkoj se, kao i u većini evropskih zemalja, redukovao na pitanje: treba li uvesti zabranu nošenja burke ili ne?
Slučaj jedne službenice marokanskog porekla, zaposlene u gradskoj upravi u Frankfurtu, koja je posle porodiljskog odsustva rešila da na posao nosi burku, zatekao je Nemce nespremnim. Savezni zakon, koji bi regulisao ovu problematiku, ne postoji.
Pokrajina Hesen, gde se slučaj dogodio, po hitnom postupku je donela zakon o zabrani burke u biroima i javnim službama, a neke pokrajine su taman planirale da krenu istim putem, kad je pomenuta službenica dala otkaz i strasti su se naprasno smirile.
Iako po jednoj anketi "Fajnenšel tajmsa" 50 odsto Nemaca podržava ideju o zabrani nošenja burke, zvanična politika u zemlji je u tom pogledu još uvek mnogo liberalnija u odnosu na Francuze i Belgijance. Na nemačkim ulicama se mogu videti žene koje nose burku ili nikab, doduše veoma retko, u školama muslimanske devojčice mogu da nose marame, ne moraju da idu na nastavu fizičkog ili na ekskurzije...
S druge strane, u Francuskoj će od 12. aprila ove godine stupiti na snagu zakon kojim se zabranjuje građanima da pokrivaju lice u državnim ustanovama kao i na mestima koja su pod javnom upravom. Oni koji prekrše zakon mogu da budu kažnjeni sa 150 evra ili obavezni da pohađaju "građansku obuku".
Iako se to ne kaže izričito, jasno je da je reč o zakonu čiji je cilj zabrana takozvane burke, islamske ženske odeće koja pokriva celo telo i lice. Zato se u tekstu zakona nalazi i odrednica da se mnogo strožije kažnjava onaj ko iz "polnih razloga" obavezuje "građanina Francuske" da pokriva lice.
Ukoliko se na pokrivanje obavezuje odrasla žena, kazna za "naredbodavca" koji je obično muž ili član uže porodice - iznosiće 30.000 evra, a ukoliko je "žrtva" zabrane maloletna osoba - kazna je dvostruka.
Francuska je zapadnoevropska zemlja sa najvećim brojem muslimana koji uglavnom potiču iz bivših kolonijalnih teritorija u severnoj u srednjoj Africi. Takozvana burka, međutim, potiče iz Avganistana i ulazi takoreći u modu u siromašnim emigrantskim kvartovima oko francuskih gradova počev od 2009. godine.
Ono što buni sociologe to je da ova vrsta ultraislamskog oblačenja zapravo nije dospela sa strancima u Francusku već je usvaja druga ili treća generacija imigranata, najčešće stranog porekla iz muslimanskih zemalja, iako njihovi roditelji nikada sa ovakvom tradicijom nisu imali veze.
Da je reč o specifičnom "evropskom islamu" koji je nešto sasvim novo, a ne "uvezeno" sa strane, govori i činjenica da ovi mladi ljudi sa bradama i pokrivenim ženama najčešće imaju francusko državljanstvo, jer su rođeni u Francuskoj.
Britanske vrednosti
U Velikoj Britaniji situacija je, po svim znacima, prevršila svaku meru, pa je prošlog meseca čak i premijer Dejvid Kameron izgovorio javno "sablasne" reči da se "multikulturalizam" na Ostrvu pokazao kao "neuspeo projekat". Drugim rečima, da bi etnički gosti u Britaniji morali od sada da način života prilagođavaju "britanskim vrednostima".
Više od 61 posto Britanaca ne žele da imaju posla sa eventualno "zabrađenom" policajkom na ulici; njih 54 posto ne bi "podnosili" da im se na TV ekranima pojavljuje voditeljka sa "nikabom", dok 32 posto kaže da im to ne bi smetalo.