Tuga porodica nestalih (2): Ivan nije dočekao maturu

O tom gnusnom činu razgovarali smo sa njegovom majkom Draganom. Ova zdravstvena radnica napominje da je njena porodica 13. jula 1999. godine, nasilno izbačena iz stana.

- Kad su međunarodne snage došle na Kosovo i Metohiju mi smo odlučili da ostanemo u Prištini verujući u zajednički život sa Albancima. Smatrali smo da ništa nismo učinili zbog čega bismo morali da se selimo. Ostali smo u svom stanu, ali kad su nas isterali na ulicu, otišli smo u Kosovo Polje kod mojih roditelja. Tamo smo se smestili ja, suprug Milorad i naša dva sina Nikola i Ivan - počinje potresnu ispovest Dragana Majstorović.
 

Pocepali slike nestalih Nesrećna majka veli da živi u nadi i da kao majka otetog deteta ima pravo na istinu. Tome dodaje: - Ja i mnogi drugi već 11 godina živimo u agoniji i iščekivanju. Nade više nema, ali imamo pravo na istinu, na grob, na nekakav memorijalni centar ili spomen-obeležje, koje bi podsećalo i nas i ceo svet da su stradali ne samo Srbi, već i Albanci koji su bili lojalni svojoj državi Srbiji. Mora se znati da je pod okriljem međunarodne zajednice i celog sveta došlo do velikog posleratnog zločina nad građanima koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji. Ujedinjene nacije su mirno otišle sa Kosmeta i odnele dokumentaciju, tako da su dosijei ostali prazni u šta smo se i sami uverili. Od porodica kidnapovanih i nestalih naknadno su tražene fotografije, jer su prethodno dostavljene bile pocepane. Ovo je svetski problem i ja kao majka otetog dečaka apelujem da se Ujedinjene nacije vrate na mesto zločina - kaže Dragana Majstorović.

U Kosovu Polju su ostali neko vreme nadajući se da će se situacija popraviti i steći uslovi za povratak u Prištinu. Vreme je proticalo, problem se nije rešavao, pa su Majstorovići ipak odlučili da napuste Kosovo i Metohiju.
 

- Prvo sam otišla ja - veli Dragana. - Kao zdravstveni radnik, došla sam u Leskovac. Nešto kasnije je u Šabac otišao stariji sin Nikola. Tamo su ga prihvatili naši kumovi. Mlađi sin Ivan se nadao da će škola početi da radi i zato je ostao dole još neko vreme.

On se iskreno nadao da će se situacija smiriti i da će upisati četvrtu godinu gimnazije u Kosovu Polju, ili u Prištini. Ali, kako je vreme prolazilo i nije bilo najave da će školska godina početi, odlučio je da školovanje nastavi u Leskovcu.
 

Devetnaestog avgusta 1999. godine s komšijom Draganom Stevanovićem iz Kosova Polja, inače radnikom Elektroprivrede, krenuo je ka Leskovcu.
 

- Obojicu su negde oko 10 časova ispratili moji roditelji i moj suprug - iznosi Dragana. - Iz Kosova Polja su krenuli prema Prištini, odnosno Merdaru. Vozili su se preko Miloševa, Livadice i Podujeva. Na toj relaciji su i kidnapovani. Kako smo kasnije saznali, u tzv. lapskoj zoni su bile postavljene prepreke i na tom putu su zaustavljani Srbi, hapšeni i odvođeni u istražni zatvor Batlava. Neki naši prijatelji Albanci su nam kazali da je tada dvadesetak Srba oteto i odvedeno na nekakva ispitivanja.
 

Sudbina gimnazijalca Ivana Majstorovića je i danas nepoznata.
 

- Mogu samo da kažem da je moj Ivan bio učenik treće godine gimnazije u Prištini. Nije bio učesnik ni vojnih ni paravojnih formacija. Bio je samo dete, znači bez ikakve krivice. Evo, ni danas, toliko godina posle otmice, ne zna se ni Ivanova ni Draganova sudbina. Posle objavljivanja knjige Karle del Ponte "Ja, lov i ratni zločinci" i izveštaja Dika Martija, u nama su ubijene sve nade da je iko od otetih još živ. Imali smo informacije da su postojali logori, da su naši još bili živi, da su držani i čuvani za razmenu. Prijatelji Albanci su nam govorili da budemo strpljivi i da čekamo povratak svojih najmilijih - kaže Dragana sa tugom u glasu.
 

Porodice kidnapovanih i nestalih na Kosovu verovale su da će doći do razmene i čak podržale puštanje 2.100 Albanaca iz zatvora van Kosova i Metohije.
 

Tuga porodica nestalih   Prvi deo: Aleksandar opisao svoju smrt

- Srbija ih je pustila, ali do razmene nikad nije došlo - konstatuje Dragana Majstorović. - I sad saznajemo surovu istinu da su naši nasilno odvođeni u Albaniju i da se trgovalo njihovim organima. Ja se nadam da moj sin Ivan nije tamo dospeo. Hoću da verujem da je na nekom drugom mestu ili je možda ubijen negde na drugom mestu. Ali, kako vreme prolazi, saznajemo da je većina otetih na prostorima Kosova i Metohije, završila u Albaniji.
 

Dragana Majstorović navodi da su međunarodne snage na Kosmetu sve znale, pa i za kidnapovanje velikog broja ljudi i postojanje logora, ali da ništa nisu preduzimale.

- Mi smo ih obaveštavali o svakom nestanku, ali su dosijea nestajala i neko ih je na volšeban način uništavao. Istraga nikad nije sprovedena do kraja. Sada je došlo neko vreme, sklona sam da kažem političko vreme, kada konačno treba da se rasvetle sudbine otetih ljudi - kaže na kraju potresne ispovesti Dragana Majstorović.
 

UN ostale jedina nada   - Jedina nada nam ostaje sada da će se Ujedinjene nacije, koje su bile odgovorne za bezbednost na Kosmetu, ponovo vratiti s nekom odlukom o nekakvoj nezavisnoj komisiji koja će obaviti istragu i reći šta se desilo sa kidnapovanima i nestalima. Znamo da Euleks nije dovoljno spreman za tako nešto. Samo bi Ujedinjene nacije mogle da rasvetle sudbinu onih za kojima se traga već 11 godina - ubeđena je Ivanova majka Dragana.   Za šta je odlikovan general Džekson   - Svi kidnapovani su nevini ljudi, bez krivice. Međunarodna zajednica bi morala da kaže šta se desilo sa njima i zbog čega su žrtvovani pred očima 40.000 stranih vojnika i generala Džeksona koji je čak dobio i orden za dobro "odrađen posao". Ni Kušner nije pokrenuo nijednu istragu, čak se našim novinarima smejao u lice kad su postavljali pitanja u vezi sa trgovinom organima - ističe ogorčena Dragana Majstorović.