IVANOVIĆ

Nije nam jasno zašto naš čitalac sumnja u porodično predanje, pogotovo ako se ima u vidu da su činjenice o položaju Srba u Makedoniji, ne samo u 19, nego još više prvih decenija 20. veka i mnogo tragičnije nego što to kaže ovo predanje.

Srpski etnički korpus i identitet na tlu današnje Makedonije (Stare i Južne Srbije, kako je ovu oblast nazivao Cvijić) bio je vekovima razaran i od strane turskih vlasti, grčkog sveštenstva, bugarskih "egzarhista", te probugarske VMRO...
 

Predak našeg čitaoca nije zbog svoje ćudljivosti promenio prezime, već su to učinile vojne odnosno administrativne vlasti koje su prezime ubeležile prema imenu oca ili dede. A to je vreme Prvog i Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata... Ukazujemo i na još jednu zabludu našem čitaocu: da je prezime Ivanović crnogorsko svi Crnogorci su nekad sebe smatrali Srbima) odnosno hercegovačko, a što se tiče slave Sv. Nikola, ona je karakterističnija za Staru Srbiju nego za prostore Crne Gore.

Ivanovića, i s množinskim oblikom prezimena familije Ivanovci ima i oko Debra i Kičeva, ali i u dolini Vardara i svi vode poreklo iz sela Ivančišta u kičevskoj oblasti gde su se doselili u 18. veku sa Kosova.

Svi slave Sv. Nikolu. Naselili su se preko Šare, iz kolevke srednjevekovne srpske države. Na to ukazuju i njihova zanimanja: rudarsko i kovačko. Kratovo i Zletovo su bili stari rudarski centri i u srednjem veku. Inače, oblasti današnjih država Makedonije i Crne Gore oduvek su bile prostor živog kretanja pogotovo porodica pravoslavne vere s tim što su pravci migracija išli i preko Kosova i Metohije, s jedne, i Albanije, s druge strane.

A lično ime Ivan (i hipokoristici Vane i sl.) u ovim krajevima (i u Rusiji i Bugarskoj) nije imalo konfesionalnu konotaciju kao u zapadnijim, graničnim prema katoličkom življu ...