Na konju od juga Argentine do Njujorka

Za 39-godišnjeg Huga Gasiolesa, vlasnika jedne juvelirnice u centru General Madarijage, grada na jugu Argentine, oko 400 kilometara od Buenos Ajresa, pre bi se reklo da je kakav bivši sportista ili možda maneken nego majstor od zanata za koga znaju i krunisane glave i oni koji mogu da plate njegove skupocene, originalne rukotvorine od srebra i drugih plemenitih metala.

Ovaj čuveni juvelir izlio je u srebru stari grb General Madarijage koji želi da pokloni gradu.

Biće to, u stvari, rukotvorina svih njegovih gostiju, mušterija i prijatelja koji svrate. Svi moraju da udare po nekoliko puta čekićem i ostave svoj trag na budućem grbu, a potom i da se upišu u zasebnu knjigu rukotvoraca. Ta počast je pripala i potpisniku ovih redaka i mom prijatelju i prevodiocu Gordanu Stojoviću.

A niko ne bi ni posumnjao da je ovaj mladi, vedri čovek jednom bio pravi pravcati agentinski gaučos, čuvar goveda na pampama, i da se baš kao gaučos u jednom trenutku proslavio neobičnim i zaista nesvakidašnjim poduhvatom:

- Bilo je to početkom 1993. godine - kazuje Gasioles vadeći iz velike kartonske kutije hrpe fotografija i prašnjavih isečaka iz novina.

- Dok smo se jednog dana moj drug Hektor Dauro i ja vraćali na konjima s polja Huanćo Vjeho, gde smo čitav dan okupljali goveda, meni je sinula ideja: zašto se nas dvojica ne bismo na konjima zaputili u Njujork?

Mom drugu se začudo ideja odmah dopala i kako je vreme odmicalo, u nama je od tog dana raslo oduševljenje i odlučnost da ostvarimo veliki san i nečuven poduhvat.

Izgubljeni u džungli

Najveći problem su nam predstavljali konji, koju rasu da odaberemo da izdrži tako dug i naporan put.

Obratili smo se zato našem prijatelju Huanu Hozeu Barbijeriju koji je držao rasne konje i znao sve o njima.

On se oduševio našim naumom i odmah obećao da će nam pozajmiti četiri za to najbolja konja i jedini uslov bio je da mu ih vratimo kad obavimo put.

Bila su to četiri lepa i krotka konja neke brdske rase od kojih smo jednog koristili za jahanje, a drugog da nam nosi stvari. Moji su se zvali Lusero i Nauel.

Na naše veliko iznenađenje, dobili smo i veliku podršku prvo lokalne vlasti, posebno tadašnjeg gradonačelnika Madarijage, a potom i države koja nas je proglasila nekom vrstom ambasadora mira. Čak su i sva diplomatska predstavništva Argentine u zemljama kroz koje smo morali proći dobila uputstva da nam se nađu pri ruci i pomognu u svakoj prilici.

Tog 23. maja 1993. godine okupio se, čini mi se, ceo General Madarijaga da nas isprati i poželi nam uspeh, mada ni nama, a pogotovo njima, nije bilo jasno kako je i da li je to moguće izvesti.

Pošto smo se u Buenos Ajresu zadržali gotovo dva meseca dok smo obezbedili sve potrebne papire, krenuli smo dalje na sever u susret svakojakim nevoljama. Hrabrilo nas je to što su nas ljudi oduševljeno dočekivali.

Pred nama je išla naša slava i ljudi su se prosto utrkivali kako da nam pomognu i bolje ugode. Primali su nas predsednici država, ambasadori, komandanti vojnih postaja i pograničnih jedinica, a siromašni Indiosi u krajevima gde civilizacija još nije zakoračila delili su s nama sve što su imali.

Biciklom oko sveta - Od mnoštva dogodovština i svakojakih susreta koje smo imali, posebno pamtim jedan u Gvatemali - susret sa čudakom i avanturistom poput nas, čovekom koji se na biciklu zaputio na put oko sveta.   Osvajači sveta: Susret bicikliste i konjanika   Neko mu je kazao za nas i on se vratio nekih desetak kilometara da bi nas sreo i upoznao. Ceo dan smo proveli zajedno. On je iza sebe već imao 36.000 kilometara i to mu je, kako nam je ispričao, bilo jedini put da je morao da se vrati.

Uprkos upozorenjima peruanskog ambasadora u Argentini, zaputili smo se kroz peruansku džunglu, putem Inka, doživeli svakovrsna iskušenja i nevolje, u jednom trenu se čak i izgubili.

Sa jednom gerilskom grupom smo se sreli u Kolumbiji, ali ona, začudo, nije ispoljila nikakvo neprijateljstvo prema nama, naprotiv, pokazali su nam najbolji i najkraći put dalje.

Ah, te žene Kostarike!

Konji su od dugog putovanja i slabe ishrane počeli da mršave, a nas dvojica smo počeli čak i da se gojimo sedeći po ceo dan u sedlima. Odlučili smo stoga da naše ture skratimo na tridesetak kilometara dnevno. Spavali smo gde stignemo, gde nas noć sretne - u napuštenim kućama, školama, kafanama otvorenim tokom noći, u štalama, a najčešće pod vedrim nebom.

U Boliviji smo morali da pređemo preko planinskog prevoja na 4.500 metara nadmorske visine, ali smo se ipak brzo aklimatizovali i navikavali na sve nedaće koje su nas sretale. U glavni grad Ekvadora smo stigli 19 meseci kasnije. Do Paname smo se prebacili trajektom, a najlepše nam je bilo u Kostariki. Tu smo ostali tri i po meseca, najviše zbog žena kakvih valjda nigde na svetu nema.

Iz Meksika smo konačno ušli u Sjedinjene Američke Države. Tu se, međutim, isprečila nevolja: moj drug Hektor Dauro, nažalost, nije mogao dalje, konji su mu se razboleli i vlast mu nije dopustila da pređe granicu. On se vratio u Ekvador gde se oženio jednom od devojaka koje smo tu sreli i upoznali.

Drug ga ipak sačekao - Moje najprijatnije iznenađenje u Njujorku bilo je kad sam u masi onih koji su me dočekali i pratili Petom avenijom ugledao i svog druga Hektora Daura.   Sa Hektorom u pustarama Perua   Doleteo je avionom iz Ekvadora da me makar sačeka u Njujorku kad mu već nije pošlo za rukom da zajedno putujemo do kraja.

Ja sam nastavio i konačno, uprkos nebrojenim problemima i preprekama (u blizini Vašingtona, recimo, zbog gustog saobraćaja, morao sam konje da utovarim u specijalni furgon i tako prevalim jednu deonicu), nakon ravno 40 meseci stigao sam na Menhetn.

Privezao sam konje za banderu na uglu 89. ulice, dva bloka od Central parka, ali mi je konjička policija omogućila da na konju prošetam Petom avenijom u pratnji ogromne mase novinara i radoznalaca. Tako sam ostvario veliki san koji jeste bio velika avantura i izazov, ali i potvrda da čovek može mnogo više nego što misli da može.