Ekonomske obmane u 2010: Gaje svinje, zaradili dugove

Teška situacija u poljoprivrednoj proizvodnji i na području Sremskog okruga, jednog od najrazvijenijih u Srbiji, kada je ova grana u pitanju, od seljaka je napravila depresivnog člana ovog društva. Priče listom liče jedna na drugu, kao štampane preko indiga. Mnogo je problema, rešenja malo, tako da mnogi ne vide izlaz iz ovog ćorsokaka, besparice, pravog beznađa.

Delimo meso deci i rodbini: Rajko Tulić

Rajko Tulić, poljoprivredni proizvođač iz Ljube, kaže da seljaku nikada nije ni bilo lako, ali ovo što se danas radi srpskom seljaku je prava sramota.

- Sve što su nam obećali minulih godina, gotovo ništa nisu ispunili.

Od besplatnih akcija, kredita za razvoj, povoljnih cena za otkup naših proizvoda, nižih poreza, manjih cena repromaterijala, semena i đubriva za ratarsku proizvodnju, povoljniju nabavku mehanizacije...

Ništa, od svega! Svi znamo da su teška vremena, ne samo kod nas, ali znamo da je seljak u mnogim zemljama, u odnosu na nas, pravi gospodin.

Nas poljoprivredne proizvođače država tretira kao poslednje slovo azbuke, kao pripadnike neke najcrnje sekte! Bavim se ratarskom proizvodnjom i uzgojem svinja. I znaš šta imam?

Ništa, izvini lažem te, imam samo dugove! Nikako da ih se naplaćam. Ne znam ko sve od mene traži pare, a ja za moje molim kao moderan prosjak! Kad posejem pšenicu i kukuruz, do para ne mogu doći ni da sam Bizmark.

Meso kao opanak   Muka i puka sirotinja: Cvetko Kajić Cvetko Kajić iz Berkasova kod Šida drži čipovano tele, koje su veterinari upravo registrovali. - Nemam šta drugo da kažem nego, muka i puka sirotinja. Od obećanja poljoprivrednim proizvođačima i stočarima, ostalo je ništa. Zato mi i radnička klasa gotovo 90 odsto nosimo teret ove krize.   Šta je sa obećanjima da će cena našeg seljačkog proizvoda biti ekonomska, da će sniziti cene repromaterijala za setvu...   Cene divljaju a naše proizvode očekuju da im poklonimo. I ovako su bagatela. Uništen nam je stočni fond, krmača prašćara ima minimalno, ali važno je da se samo hvalimo uvozom.   Sećam se ima to godina, uvezli naši meso iz Poljske, bilo kao kuvan opanak. A to je urađeno da bi se napakostilo našem seljaku.

Otkupne cene male, repromaterijal skup do neba, država mudra, kada treba da nas isplati, padne cena evra i dobijemo neku crkavicu, tek da nije ništa. Kad proizvedem tovljenike, stiže ''radosna'' vest, uvozićemo meso, pod izgovorom da domaći proizvođači traže visoke cene za otkup. Znaju li oni koliko pojede jedan tovljenik dok ga ne uhranim za klanje? Pojma nemaju!

Onda se pojave neki nakupci, šta ću, narod nema para ni hleba da kupi, on onda trlja ruke, ucenjuje me. Kaže, ako hoćeš na ruke pare, cena je mnogo niža po kilo žive vage. Moram tako da ih prodajem, ovo što je ostalo, sam koljem. Dajem meso, deci, rodbini...

A kažu mi oni iz grada: Blago tebi, ti imaš da jedeš šta ti srce želi. Pa nismo moja supruga Sofija i ja životinje, da samo zadovoljavamo stomak! Došla su neka luda vremena, neko zlo je zahvatilo ovu našu zemljsku kuglu. Ovo ne sluti nikako dobrome, ali kud svi tu i ćelavi Mujo.

Kada seljak ne bude hteo, a već je na izdisaju, da proizvodi meso, mleko, hleb pre svega, šta će onda država? - ispaljuje u jednom dahu Rajko.

Milinko Lajić iz Subotišta u opštini Pećinci bavi se uzgojem muznih krava i goveda i još kuka za Jugoslavijom kada je seljak mogao da ode u banju ili na more i kupi stojadina.

Seljaka danas nema ker za šta da ujede: Milinko Lajić u štali

- Ovo selo je godinama unazad davalo rekordere u proizvodnji mleka u Srbiji, a danas nas je stigla katastrofa. Nestašica mleka je veštački izazvana, oni koji imaju monopol znaju šta rade.

Otkupna cena nikakva. Poljoprivredne penzije mesecima kasne, a iznosi na čeku su takvi da plačeš nad njima. Opravdanje je kao, koliko si plaćao državi, toliko dobijaš. A od čega da plaćamo?

Supruga i ja i mlađe ćerke proizvodimo i sir. Dok poplaćaš ovo-ono, ostaješ go k'o pištolj. Seljaka danas nema ker za šta da ujede. Treba da kupimo dodatak ishrani stoke, plaćamo veterinarske usluge, obaveze prema državi, kojekakve poreze, ma ne znamo više ni šta.

Eto, zvao me nedavno rođak na svadbu, udavao ćerku. Žena i ja imamo da obučemo ono od pre 10-15 godina, više u to ne mogu da uđem. Udebljao sam se od muke, ne od hrane. Kupio bih novo, ali Anđa i ja dajemo svaki dinar za decu...

Žalosno je reći, ali moji su roditelji trista puta bolje živeli od mene! A ovo je 21. vek. Sramota - rezignirano sleže ramenima Milinko.
 

Pasji život   Upregnut od rođenja: Đuro Kamenac Đuro Kamenac iz Iriga kaže da se poljoprivredom bavi još kad je nogom kročio u svet i druge mu nema. - Vidiš kako izgledam. Izrađen sam kao dorat! Od malih nogu upregli me pokojni otac i deda na njivu u štalu i tako do danas. Ali sam onda bolje živeo. Danas živim kao SODž, znaš šta je to, seljačka obična džukela! Živim od lažnih obećanja kvazipolitičara.   Kada se pobunimo i prolivamo mleko, vele da smo dezerteri, državni neprijatelji. A lopovi se bogate preko leđa radnika, seljaka i drugih poštenih ljudi u ovoj zemlji - kaže Đura uz opasku da ide da popije jednu mučenicu ne bi li zaboravio gorku stvarnost.