General u belom mantilu

Rođen je 9. novembra 1954. u selu Tegovište, opština Vladičin Han.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vladičinom Hanu, a diplomirao 1980. na Medicinskom fakultetu u Nišu.

Postdiplomske studije iz sudske medicine završio je 1988, a doktorsku disertaciju odbranio je 1997. u Beogradu. Na VMA je došao 1987. na specijalizaciju iz sudske medicine i ubrzo je postavljen na mesto načelnika Zavoda za patologiju i sudsku medicinu, kao najmlađi u istoriji.

Na ratnim prostorima bivše Jugoslavije obdukovao je više od 5.000 leševa. U prošlosti je više puta pružao ekspertsku pomoć Haškom tribunalu. Od 1994. je ekspert Ujedinjenih nacija za sudsku medicinu.

Emocije u njegovom poslu nisu dopuštene, smatra Stanković. Ipak, priznao je da i generali puste suzu.
"To mrtvo telo je predmet mog istraživanja koje treba da kaže šta se toj osobi desilo. Kad odradim posao, izliju se emocije i ne mogu da ostanem miran, s najbližima se isplačem. Sve to treba izdržati, a dokle ću, to ne znam."

U čin general-majora unapređen je u junu 2001. godine. Bio je načelnik VMA 2002-2005. kada je na sopstveni zahtev penzionisan. U bogatoj karijeri Stanković je bio i kuđen i hvaljen, pripisivalo mu se da je beskompromisni borac protiv korupcije, ali i da je sam umešan u prljave poslove. Ipak, jedna misterija koja se vezuje za njegovo ime do danas je ostala nerasvetljena.

Naime, kad je 21. oktobra 2005. izabran za ministra vojnog Srbije i Crne Gore, Crnogorci, bez čijeg se glasa nije moglo, bili su veoma sumnjičavi. Navodno im je tada objašnjeno da je baš Stanković taj koji će Ratka Mladića nagovoriti na predaju ili na drugi način omogućiti njegovo hapšenje. Čak je bilo reči i da je Stanković hapšenje obećao baš Karli del Ponte, ali je ovaj to demantovao.

"Sa Karlom del Ponte sam se sreo u više navrata, jer sam 1993. bio član Komiteta za prikupljanje podataka o povredama međunarodnog humanitarnog prava. Jedan sam od retkih ljudi sa ovih prostora koji se sreo sa svim tužiocima Haškog tribunala. Znajući da imam još jedan razgovor sa Koštunicom, gde bi trebalo da odgovorim da li prihvatam kandidaturu za ministra, počeo sam da se savetujem sa prijateljima. U tom trenutku se najavljuje dolazak Karle del Ponte u Beograd. Kad sam to saznao, tražio sam sastanak s njom. Zašto?

Zašto što se u Hagu odlučuje o sudbini ove zemlje i o visini ratne štete koju ćemo, eventualno, posle, ne daj bože takvih presuda, morati da platimo".
Taj navodno misteriozni susret obeležio je Stankovićevu političku karijeru. On čvrsto negira bilo kakav tajni susret s haškom tužiteljkom.

"Došao sam kolima u 15.30. Parkirao sam se kod Železničke stanice i peške došao do zgrade Vlade Srbije. Na 40-ak metara od zgrade bila je parkirana bela škoda fabija, a ispred nje stajao je čovek kovrdžave kose, obučen u crnu majicu kratkih rukava. Zapisao sam čak i registarski broj. Prošao sam i uočio da je čovek izvadio beležnicu i upisao vreme kada sam ušao u zgradu. Ušao sam na centralni ulaz zgrade Vlade, gde ulaze i svi ostali. Registrovali su me ljudi iz obezbeđenja, ušao sam u lift i
popeo se na drugi sprat.

U plavom salonu bilo nas je četvoro - Karla del Ponte, njen saradnik, jedan čovek iz Vlade i ja. Razgovor je trajao 30 minuta. Da sam hteo da se krijući sretnem sa Del Ponteovom tražio bih službeno vozilo i ušao u podzemni tunel ili predložio da se razgovor obavi na nekom drugom mestu, recimo, u kancelariji Haškog tribunala ili u nekoj ambasadi."

General Zoran Stanković živi skromno, ako se u obzir uzme kakve je položaje zauzimao. U trosobnom stanu, površine 91 kvadrat, živi sa suprugom Marinom, medicinskom sestrom i ćerkama bliznakinjama Ivom i Inom.