Deseto koleno vojvode Sinđelića

Inače, najstariji živi Sinđelićev potomak je 80-godišnji penzioner Ljubisav, koji je sa svojom suprugom Ljubicom tri decenije radio u Parizu. Njihov sin Veroslav sa suprugom Mirjanom i sinom Stevanom još živi u francuskoj prestonici.

Pošto se rodio baš u kući u kojoj je živeo vojvoda, Radoslav Sinđelić ju je 1972. obnovio prema uputstvima Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu.

U njoj živi sa suprugom Stojankom, sinom Milošem, snahom Mirjanom i unucima Dušanom (16), Miljanom (14), Marijom (9) i Stevanom.

- Bila je to ruina, a ne kuća. Kada sam se oženio, u njoj su se šetale svinje. Onda sam zamolio stručnjake Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kragujevca da mi odobre radove. Tri meseca smo je rasturali, a oni su svaku gredu snimali. Pre četiri godine još jednom sam je u potpunosti obnovio - priča Radoslav.

U istom dvorištu se nalazi i spomen-kuća, tipična moravska, koju su pre četiri decenije meštani Grabovca napravili vojvodi Sinđeliću, koji je iz ovog sela 1804. krenuo u borbu sa Turcima i sa još 300 Grabovčana junački poginuo 31. maja 1809. na Čegru.

- Kada je pošao na Čegar, Stevan je pred majkom Sinđelijom i kobilom zaklao ždrebe. Onda je majci rekao da ne čeka vesti o njegovoj smrti jer će znati da je poginuo ukoliko se kobila vrati sa izvrnutim sedlom - seća se Radoslav priče koju mu je ispričao deda Petar.

Prezime dobio po majci Inače, godina rođenja Stevana Sinđelića nije poznata. Zna se da je rođen u selu Vojska i da je nakon smrti oca Radovana prezime dobio po majci Sinđeliji, koja se potom preudala za Radojka Rakića u Grabovcu.

Spomen-kuća privlači veliki broj turista, a Aleksandar Dimitrijević, šef mesne kancelarije, objašnjava:

- U prvoj prostoriji nalazi se ognjište, oko njega su stolice tronoške, drvena kolevka, dolap i naćve sa loparom. Od ove godine srpska narodna nošnja zaštićena je u staklenoj polici. Na zidovima druge prostorije nalaze se spomen-ploče, fotografije i istorijski spisi.

U dvorištu se nalazi i trpezarija u kojoj su se ratnici pričestili pre nego što su pošli u boj. Ona ih podseća na hrabrost i junaštvo Resavaca, dok ih grob bezimenog izdajice, koji se nalazi pored nje, podseća na sramotni čin dezerterstva.

Svake godine se manifestacijom "Sinđelićevi dani" obeležava godišnjica boja na Čegru i Radoslav tada u konaku ugosti 200 zvanica.

- Uvek su mi dolazili ministri i ljudi iz državnog vrha, ali 2003. opština je rešila da proslava bude u Svilajncu. Ali, mi smo slavili za svoj groš. A onda su mi javili da sam dobio unuka. Lumpovali smo do zore, a kuma sam zamolio da mu nadene ime Stevan - kaže Radoslav Sinđelić.

Pošto je Radoslav bio i ktitor seoske crkve Vaznesenja Gospodnjeg, sagrađene pored spomen-kuće, Sveti sinod SPC odlikovao ga je 1998. Ordenom svetog Save prvog reda.

- O vojvodi sam učio uglavnom iz knjiga. Moj pokojni deda Petar, šesto koleno Sinđelića, znao je anegdote, ali mi ih nije pričao, jer ga nije voleo.

Kad god bi se dogodila neka nesreća u kući, deda bi pogrdno pominjao Sinđelića. Smatrao je da je on navukao prokletstvo jer je grešan zbog toga što je ubijao ljude i bio veliki preljubnik - veli Radoslav i dodaje da je možda i njegov otac Miloš, koji je poginuo 1945. godine baš na dan kapitalicije neprijatelja, platio danak tom prokletstvu...
 

Čegarski bol Zanimljivo je i da su 2003. kada se rodio Stevan meštani sela Kamenici kod Niša, gde se pre dva veka odigrala Čegarska bitka, a s kojim su Grabovčani pobratimljeni, na planini Seličevici videli figuru vojvode Sinđelića. U knjizi "Čegarski bol" Selimira Markovića navodi se da se na jednoj steni planine Seličevice vidi glava vojvode, na drugoj prsa, a na trećoj noge. "Interesantno je" , navodi autor, "a možda i nije slučajno što mu je pogled uprt u visoku liticu koja se zove Devojački kamen, s koje je za vreme Turaka mnogo Srpkinja izvršilo samoubistvo da bi izbegle udaju za Turčina".