Četiri godine žive u vagonu

Sunčica nije želela da se fotografiše i da bilo šta kaže o izuzetno teškom životu u samo nekoliko kvadrata prostora, koliko imaju na raspolaganju u napuštenom vagonu, dok je Dragan, razočaran i dsepresivan pristao da prozbori nekoliko reči. Iz vagona je izišao sa radničkom knjižicom i potvrdom o socijalnoj pomoći.

- Radio sam svojevremeno u zrenjaninskom Šinvozu kao varilac, odlazio na terene, a onda sam ostao bez posla. Bio sam i na ratištima, od Knina, preko Sarajeva, pa dalje. Ranjavan sam! Ranije sam sa Sunčicom živeo kao podstanar, ali nismo imali novca da plaćamo kiriju za stan, pa smo morali da se iselimo. Od tada, u ovom vagonu provodimo i leta i zime - kaže Dragan.

Preživljavaju sa 50 evra - Da mi daju, radio bih bilo šta. Nije meni problem da uzmem lopatu u ruke i da idem da kopam, da zaradim za nas dvoje. Ali teško je doći do posla. Ima puno mlađih ljudi, zdravijih, fizički jačih. Nas dvoje živimo od 5.500 dinara, koliko mesečno dobijamo od Centra za socijalni rad I to je sve - kaže Dragan Bibin.

Iz prvog braka ima dete-invalida, koje živi sa njegovom bivšom suprugom u Melencima. Dok pričamo ne može da sakrije suze. Kaže da da ni sam ne zna kako on i supruga preživljavaju ove surove zimske dane.

- Smrzavamo se - jedini je njegov odgovor, dok iz vagona uzima flašu sa zaleđenom vodom.

Dragan i Sunčica sakupljaju drva i grane po ulici i povremeno nalože vatru u jednom uglu teretnog vagona.

- Pokrivamo se jorganima, ali džaba, sve unutra zaledi. Ne možete ni zamisliti kako je hladno oko dva-tri ujutro. Ništa ne pomaže da se ugrejemo. Po ovoj hladnoći ne možemo ni da se okupamo. Leti bar kupimo bocu šampona pa odemo na jezero i tamo se koliko-toliko sredimo - kazuje naš sagovornik.

Za hranu se snalazi tako što pretura po kontejnerima. Nađe povremeno i kakvo staro gvožđe, proda ga za par stotina dinara i od tako zarađenog novca kupi Sunčici i sebi obrok i cigarete.

Niko neće da me vidi - Kucao sam na razna vrata tražeći pomoć i uvek su nadležni zauzeti. Kada je bilo: "Dragane, trebaš nam, hajde na ratište", nije bilo nikakvih problema. A, sada, nemam kud. Mogu da provalim u nečiju kuću, ali će vlasnik doći i ponovo me izbaciti napolje - veli Dragan, često okrećući glavu u stranu, ne bi li sakrio uplakano lice, na kom se i suza ledila.