Titova jahta trune na Savi
"Krajina“ je kasnije je prodata prvo Kombinatu u Majdanpeku, a onda privatniku. Poslednji vlasnik je izvadio parnu mašinu i palube dogradio tako da je potpuno izmenjena prvobitna elegantna linija broda, koji je potpuno izgoreo u požaru 2007. tokom snimanja filma "Na lepom plavom Dunavu”. Njegova olupina privezana je za savsku obalu ispod mosta Gazela.
Istorija pamti još neke čuvene parobrode.
Hroničari su zabeležili da je savsko pristanište bilo okićeno zimzelenim granama i trobojkama, kad je kapetan Stevan Jovanović u novembru 1898. godine dovezao iz Nemačke "Cara Nikolu II”. Ovaj je parobrod bio ponos Prvog povlašćenog parobrodskog društva, i saobraćao je između Šapca, Beograda i Radujevca, tada velikog pristaništa na Dunavu, kao salonski brod.
U vreme sloma 1915. godine naša ga posada sama potapa, ali Nemci brod vade 1917. i remontuju u svojim brodogradilištima, a vraćaju nam ga 1926. po ugovoru o miru. Petnaest godina kasnije ovaj parobrod, nazvan po ruskom imperatoru, opet je u središtu istorije.
Počev od 1938.godine, naime, hiljade Jevreja tražile su spas bekstvom Dunavom ka Palestini.
Ali poslednjeg dana 1939. konvoj od brodova "Car Dušan”, "Kraljica Marija” i "Car Nikola II” zaustavljen je na rumunskoj granici, a grupa od oko 1.000 izbeglica, docnije nazvana Kladovo transport, zadržana je u Kladovu sve do septembra 1940. Odatle su prebačeni u Šabac, gde su u oktobru ‘41. streljani.
Brod se tada već zvao "Kralj Petar I”, u ratu su ga Nemci krstili "Urfahr“, a posle rata nekoliko meseci je nosio ime "Tito”, pa je onda kao "Split” prevozio putnike između Beograda i Prahova, sve dok ga sedamdesetih nisu usidrili u Beogradu i pretvorili u restoran. Od 1992. je u brodogradilištu u Kladovu. Tamo rđa i trune...
"Cara Nikolu II” i još devet brodova Ministarstvo kulture proglasilo je – birokrate kažu "utvrdilo” – za kulturna dobra. Oni po svojim kulturnim, istorijskim, naučnim i tehničkim karakteristikama predstavljaju neprocenjivu zbirku eksponata na vodi, a svaki od tih brodova ima istoriju ne manje zanimljivu od ove ispričane.
"Župa“, "Sava“, "Vojvodina“, "Srbija“, "Kovin“, "Kosmaj“, "Pena“ i "Kablar“ ... svaki od njih ima svoju priču. Neki su remontovani i rade, a neki više nisu u funkciji i kao olupine stoje ukotvljene u rečnim lukama.
Kad se podvuče crta, najviše je olupina. Mr Gordana Karović iz Muzeja nauke i tehnike kaže da je dobijanje statusa "kulturnog dobra” samo početak i da bi država morala više da učini u zaštiti ovih brodova.