Uspavanka za kneza Mihaila

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Srpskih pripovedača bilo je na stotine. Istoričar religije i narodnih običaja Veselin Čajkanović ocenjuje da je najbolji među njima bio izvesni Gruja Mehandžijić iz Setnomaša, današnjeg Srbobrana. Vuk je od njega, pored ostalih, zabeležio "Usud" i "Ko manje ište, više mu se daje".

Interesantno je da se na spisku srpskih pripovedača ne nalaze žene, premda je ispredanje priča oduvek bila privilegija ženskog roda, zapaža Čajkanović i tumači:

"Baka koja u zimskim večerima kazuje priče okupljenoj deci, to je neizostavna slika kad se opisuje idilični porodični život. Tako je bilo i kod starih Grka i Rimljana. Braća Grim, na primer, dugovali su svoje najlepše priče jednoj ženi iz Nidercverna. Žene su s druge strane imale jakog udela u stvaranju i propagiranju epske poezije. Na tom polju njihova uloga bila je vrlo uzvišena. One su u epici zatočnice srpske religije i morala."

Od naučnika do "izdajnika"

Dr Veselin Čajkanović je rođen 1881. u Beogradu, gde je na Velikoj školi studirao klasičnu filologiju. Kao državni pitomac, nastavio je školovanje u Lajpcigu i Minhenu. Po povratku u rodni grad 1908. postao je docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu. Borio se u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, koji je jedva preživeo zbog tifusa, a potom dobio visoka odlikovanja. Posle rata je bio upravnik Državne štamparije i načelnik u Ministarstvu prosvete, pa profesor Filosofskog fakulteta u Beogradu. Pored toga bio je član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke, nastavnik Bogoslovskog fakulteta, član uprave Srpske književne zadruge i Društva svetog Save, član Srpske akademije nauka i umetnosti. Aprila 1945. sud časti novih vlasti kaznio ga je udaljenjem sa Beogradskog univerziteta zato što je tokom okupacije Srbije obavljao dužnost dekana Filozofskog fakulteta, što je ocenjeno kao kolaboracija sa okupatorom. Neposredno pošto je primio tu odluku, Čajkanović se razboleo, pao u postelju i iz nje nije ustao do smrti avgusta 1946.

Sam Vuk je narodne priče podelio na ženske i muške, a Čajkanović napominje:

"Ženske su one u kojima ima čudesa, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda, rekao bi čovek da je moglo zaista biti."

Ruža i Veselin Čajkanović - fotografija sa venčanja

Ženske priče su brojne, nazivaju se bajkama i u srpskoj tradiciji ima ih na hiljade. One imaju i savršeniju formu i veću kulturno-istorijsku vrednost. "Motivi u pričama, i našim i tuđim često su vrlo starinski i zasecaju u daleku, maglovitu prošlost ljudskoga roda. U priči o Usudu imamo možda tamne aluzije na ljudske žrtve reci, onako kao što su ih Misirci prinosili Nilu, ili stari Rimljani Tibru.

I u priči "Carev sin" i "Oštar Don" imamo takođe ljudsku žrtvu, u ovom slučaju žrtvu kamenu, koji je očevidno 'senovit', božanski kamen".

Čajkanović naglašava kako priče nisu samo srpska specijalnost i kaže: "Svaki narod na svetu ima svoju Pepeljugu, svoga Usuda, Divljana, Zmiju mladoženju, Gvozdenog čoveka. Događaji i motivi u pričama, dakle, zajedničko su dobro svih naroda.

Pozajmljene priče

Izvori pozajmljenih priča vrlo su različiti. U Srbiji i u Crnoj Gori, prema Veselinu Čajkanoviću, može se utvrditi izvestan grčko-arbanaski uticaj, koji se oseća čak i u nekim pričama iz Vojvodine. Kod Hrvata i Slovenaca prisutan je uticaj nemačkih narodnih priča. Ponekad su to prosto prepričane priče iz zbornika braće Grim. Bosansko-hercegovačke priče čine grupu za sebe, i u njima se opaža jak orijentalni uticaj, a na sve narodne priče na Balkanu uticaja je imala i vizantijska književnost.

Naš narod je sačuvao sposobnost za pričanjem, i pripovedačku građu i motive iz daleke prošlosti. Ali ima i jedan, i to ne mali broj priča koje je naš narod u srednjem veku ili kasnije, pozajmio od svojih suseda, pa ih je, u većoj ili manjoj meri, prilagodio svojim prilikama i svojim osećanjima."

Pri svemu tome, najbolje naše priče imaju zacelo nacionalni karakter, naglašava Veselin Čajkanović. "Junaci tih priča često su ljudi iz naroda, seljaci, vile i zmajevi - onakvi kakvi su u našim pričama - isključivo su srpska božanstva." Lepi srpski običaji i starinska vera vrlo se često opisuju u našim pričama. Pored toga, srpske priče imaju jake veze i s narodnom poezijom, i po sadržini i po formi. U ponekim pričama, naročito u onima iz zbirke Atanasija Nikolića, pričanje često prelazi u deseterac.