Plaća Hrvatskoj odštetu što su mu ubili porodicu!
Već tri meseca, na osnovu skandalozne oslobađajuće presude, Petru odbijaju trećinu od 2.200 kuna, ili oko 300 evra, koliko iznosi njegova mizerna penzija.
Lični pakao Petra Mileusnića počeo je 18. novembra 1991. u 21. 45, kada su mu u kuću provalila petorica hrvatskih vojnika i ubila ćerku Goranku, suprugu Veru i komšinicu Blaženku Sabak, koja im je došla u posetu. On je samo čudom preživeo, iako je dobio jedan metak u lice i 14 u telo!
Petar je za “Alo!” teškim i rezigniranim glasom opisao tragediju koja ga je snašla.
- Bilo nas je pre rata sedmoro u kući, a sada sam sam… Da sin Goran sa suprugom i sinom nije u maju 1991. otišao u Nemačku, verovatno bi i oni bili ubijeni… Te noći supruga i ja smo taman legli, a ćerka je uz sveću u dnevnoj sobi pričala s komšinicom. Odjednom je neko provalio vrata, začuo sam glasove i vrisak moje ćerke, koja je imala 20 godina.
- Skočio sam iz kreveta i ugledao hrvatske vojnike kako je tuku. Kad su me primetili, jedan od njih me je uhvatio za pidžamu i pocepao je, a zatim mi nožem probio ruku i posekao šaku. Potom me je tukao dok sam ležao na podu… Ćerka je u suzama pokušala da me zaštiti, a oni su joj ispalili metak u čelo. Odmah posle toga je u sobu ušla i moja supruga, ali su je dočekali rafalom preko grudi – priseća se Petar.
Zlotvori nisu poštedeli ni komšinicu, koja je po nacionalnosti bila Hrvatica. Nju su doslovce izmasakrirali, a jedan od ubica joj je čak i odsekao prst ne bi li skinuo prsten.
Petru su dok mu je jedan od monstruma čizmom pritiskao glavu o pod, prvo ispalili metak u obraz, a potom još 14 u telo.
Kako je rekao Petar, ova zverstva nisu bila kraj. Usledilo je - slavlje komšija!
- Ovde nemam više prijatelja… Među ovima koji su ostali bilo je i onih koji su slavili kada mi je pobijena porodica - kaže Petar.
Ono što je usledilo posle fizičkog oporavka bilo je dodatno utrljavanje soli na ranu. Petar je naime tužio ubice i Hrvatsku, sa odštetnim zahtevom, a dobio je - obavezu da plati sudske troškove!
Sud je oslobodio krvnike Željka Belinu, Dejana Milića, Ivana Grgića i Zdravka Pleseka. Peti monstrum, Dubravko Leskovar, u međuvremenu je umro.
Sudija Snježana Mrkoci je “utvrdila da su po ranijem zakonu ubice bile amnestirane”, zbog čega je odbila da ih osudi. Štaviše, njena završna reč bila je dodatni šamar.
Rekla je: “Žao mi je što moram da sudim našim vojnicima za zločine za koje smo bili navikli da ih je počinila druga strana, pogotovo u dane kad palimo sveće za Vukovar.”