Šta će mi karijera bez porodice?

Dosta je bilo razdvojenosti: Boban Rajović

Boban ne krije da se pribojava kako će se Andrija (10), Anđela (15) i Ivana (16) posle života u Danskoj prilagoditi životu u Srbiji.

- U meni se mešaju radost i strah kako će sve to ispasti. Ali, kao do sada, više ne mogu. Godinama sam rastrzan između posla i porodice.

Došao je trenutak kad sam shvatio da tako dalje ne ide i da moram da se borim za opstanak porodice. Jer, ako nešto ne učinim, propade sve. Šta će mi karijera ako izgubim porodicu, ako mi žena i deca okrenu leđa, jer nisam bio uz njih kada sam im najpotrebniji! - kaže Rajović.

Koliko dugo ste živeli u Danskoj?

- U Dansku je otišao moj otac, dok je toj zemlji bila potrebna radne snage, tragajući za boljim životom. Tamo sam se rodio i živeo do devete godine. Tada je moj otac, razočaran i ogorčen, poništio danske papire i odlučio da se vrati u rodne Berane, u Crnu Goru.

Tako sam se našao u očevom zavičaju koji mi je bio potpuno nepoznat. Ništa nije bilo kako je moj stari zamišljao. Posle dve godine preselili smo se u Podgoricu. Još jedna selidba i još jedno razočaranje.

Kako su vas prihvatili sredina i druga deca?

Varali me i pljačkali

Kad vam je bilo najteže u životu?

- Kad sam poželeo da postanem deo srpske estrade. O tome bi se romani mogli napisati. Kako su me varali, lagali i pljačkali. Spavao sam po parkovima, jednu paštetu raspoređivao na tri dana.

Mnogo puta sam na beogradski aerodrom sleteo bez centa u džepu, dok je moja supruga mislila da u Beogradu imam iznajmljen divan stan. Nikome nisam dozvoljavao da vidi da sam gladan. Ali, ma koliko meni bilo, teško moja deca nikada nisu bila gladna.

- Stariji brat i ja bili smo zbunjeni, nismo znali gde smo, jezik nam je bio problem. Srećom, bio sam vragolast, duhovit i šarmom sam sve osvajao. Možda bih se i bolje snašao da moj stari nije odlučio da se on i ja ponovo vratimo u Dansku, pa smo opet počeli od nule.

Zaposlio sam se jer je trebalo pomoći majci i braći koji su ostali u Podgorici. Radio sam svašta - u fabrici u kojoj su se pakovale cirade, u jednom burger restoranu, kao taksista...

Kad ste otkrili svoj pevački talenat?
- U trećem razredu osnovne kada se moja učiteljica Vukica Šoškić oduševila što sam bez greške otpevao "Od Vardara, pa do Triglava". Kad je moja dečačka ljubav prema muzici prerasla u želju da se ozbiljnije posvetim muzici, počeo sam da pevam po kafanama i klubovima.

U međuvremenu sam se zaljubio, oženio, dobio troje dece. Kao i moj otac, na sve načine tragao sam za boljim životom. Teško je išlo, ali sam uspeo.

Da li se plašite se kako će vaša deca prilagoditi životu u Beogradu?
- Plašim se, naravno. Čitavog života bio sam rastrzan. Sudbina mi je ista kao sudbina mog oca i ne bih voleo da i moja deca imaju životne puteve slične našima. Zato sam odlučio da se vratim korenima ubeđen da će nam svima biti lakše i lepše. Možda je trebalo da ovo učinim ranije, ali nisam imao snage i hrabrosti. Ali, sve ću učiniti da moja deca ne prođu trnovitim putem kao ja.