"Bile smo ženski Bitlsi"

Maestro Vlastimir Petrović Carevac se i mrštio i smeškao dok je u studiju Radio Beograda sa svojim orkestrom pratio mlađanu Miru Vasiljević koja je pevala pesmu "Evo srcu mom radosti" i pri tom se tresla kao da je u nju uključena struja. Devojku mu je poslao muzički urednik Đorđe Karaklajić, da je čuje i da svoj pristanak da postane solista Radija.

Carevac je na kraju prekinuo svirku, rekao klarinetisti Bokiju Miloševiću da preuzme dirigentsku palicu i izašao iz studija. Stajao je pored odškrinutih vrata i osluškivao mlađanu Miru. Otpevala je pesmu "Nekad cvale bele ruže", a orkestar joj je na kraju aplaudirao. Glumeći ljutnju, Carevac je ponovo ušao u studio upitao Miru da li je završila posao, a onda joj pokazao vrata.

Mira Vasiljević (76), nekada prvi biser i osnivač ženskog vokalno-instrumentalnog ansambla Đerdan, kaže da još sanja tu audiciju i Carevca, jer je Radio Beograd napustila sa suzama u očima ubeđena da su joj sve lađe potonule.

- Nikome o tome nisam pričala, rešila sam da sve zaboravim. A onda je stiglo pismo u kome me obaveštavaju da sam prošla audiciju i da dođem u Radio Beograd i potpišem ugovor. Počela sam da vrištim od sreće.

Uvažena doktorka

Mira je rođena i odrasla u Ripnju, selu nadomak Beograda.

- Imala sam samo četiri godine kada me je otac Radoje, stolar po zanimanju, naučio da igram kolo i počeo da vodi na narodna veselja da pevam seljacima i igram keca u kolu.

Moj Radoje je poginuo u Drugom svetskom ratu kao partizan, pa je majka Milojka morala da odgaji mene, brata i sestru, a bili smo jedan drugom do ušiju. Sećam se da mi je naša krsna slava Mitrovdan bila najlepši dan u godini, jer su nam u kuću dolazili muzičari Romi.

Govorila sam im da ću postati pevačica a oni u šali pretili da će me ukrasti. Majka se mrštila, već tada je planirala da ja postanem uvažena doktorka - priča Mira.

Ipak, detinjstvo i mladost na selu nisu joj protekli u pesmi i veselju. Sa majkom bratom i sestrom leti je išla u nadnicu, kopala je, riljala, plastila seno, čuvala tuđu stoku.

Kićenje devizama Mira Vasiljević je sa "đerdankama" gostovala širom Evrope, pa i u Americi. - Naši ljudi u dijaspori su predivni, dočekivali su nas kao najrođenije, obasipali poklonima. Verovali ili ne, samo nismo mogli da im objasnimo da ne primamo bakšiš dok pevamo, molile da nas ne kite novcem, bežale po bini ili sali. Oni su pare na kraju ostavljali na podu, a onda se dosetili i marke ili dolare stavljali u bukete sa cvećem. Na kraju bi bile zatrpane buketima cveća, valjda najvrednijim na svetu, jer se u njima mogla naći i vrlo krupna novčanica, ali i zlatan nakit - priča Mira.

- Završila sam osmogodišnu školu, a onda se upisala u gimnaziju u Beogradu. Dok sam na putu do gimnazije prolazila pored srednje muzičke škole "Stevan Mokranjac", kao da sam prolazila pored hrama, stajala bih i osluškivala zvuke instrumenata.

Završila sam treći razred gimnazije i već se zadevojčila kada je nešto puklo u meni. Te godine sam predala dokumenta za upis u muzičku školu "Mokranjac", i položila prijemni na muzičko-teoretskom odseku.

Majci nisam ništa rekla, ona je i dalje bila uverena da sam gimnazijalka i da ću upisati studije medicine. U gimnaziji sam se sa ocenama jedva provlačila, u muzičkoj školi sam bila najbolja učenica, na kraju i đak generacije.

Moj razredni starešina, profesor Duško Kostić, izdejstvovao mi je stipendiju od srednje muzičke škole "Živorad Grbić", u Valjevu. Morala sam majci da kažem istinu, zaplakala se i poljubila me.

Posle diplomiranja Mira je odmah otišla u Valjevo i počela da radi kao nastavnik muzike.
- Jaoj, bila sam glavna ženska u Valjevu, mlada, lepa, zgodna... Muškarci, naročito muzičari, obletali su oko mene. U školi smo rešili da osnujemo odsek za duvačke instrumente, učenici su bili stariji od mene, dobacivali mi i zviždali za mnom sve dok ih nisam kao nastavnica dovela u red - smeje se Mirjana.

Ubrzo se zaljubila i udala za Žarka Vukičevića koji je radio kao sudija za prekršaje u Ripnju i rodila ćerku Natašu.

- Brak je trajao dve godine, odmah nešto je škripalo. Žarko je službeno prebačen u Novi Bečej, pa sam podnela tužbu za razvod braka. Imala sam sreću da upoznam Mišu Vasiljevića, koji je bio lep kao Apolon, obrazovan i predobar, pa sam se za njega udala i rodila opet ćerku, Jasnu, koja je sada moja muzička naslednica.

Nekako u to vreme sam položila i audiciju za solistu u Radio Beogradu i počela da snimam. Radila sam kao nastavnik muzike u nekoliko škola, a kada sam 1973. postala član ansambla JNA i beogradske Estrade, rekla gospođi pedagogiji i radu po školama jedno veliko zbogom i postala profesionalna estradna umetnica.

Muzički maraton

Mira je upoznala kompozitora i harmonikaša Budimira - Bucu Jovanovića i objavila prvu singl ploču. Sa PGP-om je odmah potpisala i ekskluzivni ugovor i do 2003. otpevala i snimila više od dve stotine pesama, ušla u legendu, ostavila neizbrisiv trag u domaćoj muzičkoj produkciji.

Udri, grome Mira Vasiljević se nije okušala samo u pesmi, nego i kao kompozitor. - Nisam komponovala mnogo pesama, ali su sve bile i ostale hitovi. Moram da izdvojim pesmu "Sini munjo, udri grome", za koju mnogi tvrde da je narodnjačka himna, ali i "Kockar", "Oči su mi kao kremen", "Momak za jedno veče" i "Nemoj da me kuneš". Hit je bila i ostala i pesma "Zri, zri tamjanika" koju je komponovao Petar Tanasijević, a sa kojom sam osvojila 1973. prvu nagradu žirija na Beogradskom saboru.

- Ansambl Đerdan je, ipak, moje najdraže čedo. Nećete verovati, ali osmislila sam ga iz puste dosade i vatanja zjala prilikom maratonskih putovanja i koncerta uzduž i popreko Jugoslavije.

Dok bih u garderobi čekala svoj red da izađem na binu, vezla sam goblene i razmišljala kako bi bilo dobro da osnujem jedan ženski vokalno-instrumentalni sastav.

Ispričala sam to koleginicama Anđelki Govedarević i Veri Ivković, oduševile su se. Te godine pevala sam na takmičenju harmonikaša u Sokobanji i tamo upoznala dve mlade devojke harmonikašice, Dragicu i Slavicu Janković.

Ubrzo sam imala orkestar i ženski pevački kvartet iz snova. Šest meseci smo se pripremale za nastup.

Prvi koncert bio je prava bomba, u Jugoslaviji nije tada bilo ženskog orkestra, a ono što je usledilo liči na priču o muzičkoj karijeri Bitlsa ili Rolingstonsa, ne šalim se, bili smo ženska grupa zbog koje su ljudi padali u nesvest u redu za kartu, a žene plakale i vrištale na koncertima. Na turneji po Jugoslaviji ili Evropi bili smo 360 dana u godini, a pet se odmarali - priča Mira.

Mira Vasiljević i danas žali što ansambl Đerdan više ne postoji. Gotovo sve "đerdanke", pa i one koje su u ansamblu pevale kasnije, postale su solistkinje i estradne zvezde.
- Pojavimo se ponekad na TV, nije nam teško da se okupimo, a pesme pamtimo. Ali, drugo je vreme, zavladali su turbo folk i šund.

Moja ćerka Jasna, koja je odrasla uz Đerdan i pevala u njemu, osnovala je sastav Ogrlica od bisera. Verujemo i ona i ja da nije kasno da se lepim starim pesmama koje su "đerdanke" pevale vrati stari sjaj. Meni su se svi snovi u životu ostvarili, pa verujem da će i taj san postati java.

Ekspres udaje Mirjana je svoje muževe upoznala na vrlo neobičan, gotovo filmski način. - Moj prvi muž Željko, pre nego što me je upoznao, zaljubio se u mene preko moje slike. Bio je drugar sa mojim bratom Laletom koji mu je sliku pokazao, a ovaj se umalo onesvestio. Lale je doveo Željka u Ripanj, zabavljali smo se puna dva dana, a onda stali pred matičara...   Mišu sam upoznala u Novom Bečeju, kada sam tamo otišla da od Željka zatražim razvod. On je bio Željkov drugar. Kada je shvatio da se razvodim od Željka, rekao mi je: "Ti moraš da budeš moja i samo moja, doći ću po tebe, čekaj me." Nije prošlo ni mesec dana kada mi je neko na železničkoj stanici u Ripnju stavio ruku na rame. Bio je to on! I za njega sam se udala po ubrzanom postupku, na sreću nisam pogrešila. Miša je nedavno umro, a ja bolujem - kaže Mirjana.