Smejanjem širimo viruse

Izgleda da ima istine u tome kad se kaže se da je smeh zarazan

Naučnici u Singapuru pokušavaju da otkriju koliko je "bezbedno" kijanje, kašljanje, pričanje, smejanje... odnosno kako se u raznim prilikama raspršuju mikrobiološki i patogeni oblici, izazivači infekcija i epidemija.

Da li je "opasnije" kijanje ili kašljanje, možda pričanje, ili smejanje, pevanje... Da li pomaže kijanje ili kašljanje u maramicu, zaklonjeno rukom, skretanjem lica u stranu... To su samo neka od "ciljanih" pitanja na koja će lekarima odgovore dati volonteri u Singapuru.

Naučnici su zamislili da uz pomoć gigantskog konkavnog ogledala kakva imaju astronomski teleskopi, kao i kamera koje postižu oko 250.000 frejmova u sekundi zabeleže šta se događa kada neko kija, kašlje, diše na usta ili nos, priča, spava, hrče, smeje se ili plače, tiho govori ili viče, peva ili zvižduće...

Kamere će zabeležiti kretanje okom nevidljivih virusa, bakterija i drugih mikrobioloških oblika, a stručnjaci izračunati realno i prosečno vreme širenja infekcija. Minut je zamišljen kao glavna odrednica širenja opasnosti oboljevanja.

Cilj je da se poboljšaju uslovi zaštite od širenja infekcija i epidemija u kolektivima, javnom prevozu, pogovoto u bolnicama i školama, čak i prilikom kućne nege bolesnika.