Deset godina očaja i tuge (2)
- Nama su 1999. godine rekli da ćemo biti brzo vraćeni u svoje domove i brzo saznati sudbinu otetih članova porodice, ali se to nije dogodilo - naglašava Verica Tomanović. - Godine 2002. i 2003, upravo u vreme velike amnestije Albanaca koji su bili u zatvorima i kada ih je 2.108 oslobođeno, bili smo sigurni i gotovo ubeđeni da će to uraditi i albanska strana sa onima, dakle sa Srbima, koji su oteti i kojima je nasilno oduzeta sloboda. Suočeni smo sa strašnom stvari da se jednom narodu poštuju ljudska prava, a da drugi kao da ne postoji. Uskraćena su sva ljudska prava onima koji su imali normalan život i bili na moralnoj visini, a oteti samo zato što nisu pripadali albanskoj naciji.
Predstavnici Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji, a takva postoje u Beogradu, Nišu, Kraljevu i Gračanici, zatražili su 25. novembra 2003. godine razgovor sa Unmik policijom u Kosovskoj Mitrovici.
Tražimo samo istinu!- Verovali smo u međunarodne i domaće institucije da će pomoći porodicama unesrećenih da dođu do istine. Jedino je istina ono što mi tražimo i da se ona tretira kao prioritetno humanitaran problem, a da se izostavi svaka politička konotacija. Nas ne zanima drugo ništa, osim da znamo šta se stvarno dogodilo našim najmilijima - kaže Verica Tomanović. |
- Tada smo saznali podatak da je Unmik policija registrovala ostatke 144 logora, ili mesta gde su ilegalno zatvarani Srbi. Nažalost, nije pronađen nijedan čovek. Bili smo frapirani tom činjenicom, pogotovo što je na Kosovu i Metohiji tada bilo skoro 50.000 stranih vojnika. Začuđuje činjenica da niko tada nije pokazao interesovanje za sudbinu ljudi koji su nasilno odvedeni u logore i zatvore - navodi Verica Tomanović.
Nakon toga predstavnici pomenutih udruženja su stalno tražili od Unmik policije odgovor šta se dogodilo sa kidnapovanima. Bilo je, kaže, Verica Tomanović nezvaničnih informacija da su Srbi prebacivani preko granice s Albanijom, ali za to nije bilo zvaničnih potvrda.
- Januara 2001. godine imali smo jedan važan sastanak u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu kad je u poseti bila Karla del Ponte - podseća Verica Tomanović. - Mi smo njoj predali kompletnu dokumentaciju i spiskove otetih Srba. Od nje smo tražili da se zauzme na rešavanju našeg problema. Tada smo imali informacije da su oteti još bili živi. Ona je sve to primila i kasnije u pisanoj formi odgovorila da ona nema mandat za period nakon završetka NATO agresije, odnosno posle 10. juna 1999. godine. Predložili smo joj da se zatraži od Saveta bezbednosti produženje njenog mandata za period nakon 10. juna. Ona je nama u prepisci koja je usledila odgovorila da nije dobila taj mandat.
Pogažena ljudska pravaVerica Tomanović napominje da su prekršeni Ženevska konvencija o ljudskim pravima, drugi dopunski Protokol koji posebno štiti civile, Rezolucija o prisilnom zatvaranju, Haška deklaracija, Rezolucija 1244...
|
Vreme je prolazilo, a predstavnici Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji obraćali su se za pomoć i domaćim i međunarodnim institucijama. U međuvremenu je uspostavljena komunikacija sa albanskim udruženjima koja takođe traže svoje nestale u ratnom periodu.
- Mi u stvari govorimo istim jezikom, jezikom tuge, bola i očaja jer teško je shvatiti da se ne može za 10 godina kazati istina o sudbinama otetih i nestalih ljudi - naglašava Verica Tomanović.
Sutra: Dragana nije mogla da izbavi ni parama