Oteti Srbi radili kao robovi (1)

Uzaludni apeli: Sa jednog od protesta porodica kidnapovanih i nestalih u Beogradu

Verica Tomanović, predsednik beogradskog Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosmetu naglašava da je šokantno delovalo i pojavljivanje knjige "Lov, ja i ratni zločinci" Karle del Ponte 2008. godine u kojoj bivša tužiteljica Haškog tribunala navodi da je postojala trgovina organima otetih Srba.

- Od tada nastaje pakao u našim porodicama koje još nemaju odgovor na pitanje vredi li živeti ako su se tako monstruozni zločini događali u vreme kada je bilo moguće sprovoditi zakone i osloboditi otete ljude - kaže Verica Tomanović.

- Za nas koji smo izgubili članove porodice i drage osobe, bila je neprihvatljiva informacija da je u severnoj Albaniji, tokom NATO agresije 1999. i neposredno posle nje, bila organizovana trgovina ljudskim organima. Sama najava da će Dik Marti sve to ispitati delovala je na nas ohrabrujuće i predstavnici Udruženja kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije su se u leto 2009. sreli s njim u Beogradu.

Tražimo samo istinu:Verica Tomanović

Međutim, odgovor na mnoga pitanja u vezi sa kidnapovanima i nestalima je došao tek ovih dana.

- To je odgovor koji nas je ostavio bez reči. Ne možemo verovati da je Dik Marti došao do takvih činjenica, pa ni to da se našim najmilijima nešto tako strašno moglo dogoditi i to naočigled celog sveta koji je zatvarao oči, a bio je upoznat s našim teškim porodičnim tragedijama. Od prvoga dana su prijavljivani nestanci, od prvog dana smo obijali pragove svih institucija, ali nama ni do danas niko nije rekao istinu. I zbog toga mi u jednoj maloj prostoriji našeg Udruženja u Beogradu posmatramo likove na zidu oko nas i znamo da oni traže pomoć da dobiju imena i prezimena, da ne ostanu NN lica. Oni su sada samo jedan broj otetih i nestalih i oni još uvek nemaju svoj identitet. Bili bismo jako srećni da među njima ima srećnika koji su preživeli i da neka od unesrećenih porodica sačeka svog najmilijeg da joj se vrati.

Naseli na obećanje generala Džeksona

Nakon završetka NATO agresije bila je zagarantovana bezbednost i sigurnost svim građanima na prostorima Kosova i Metohije. U to je preostale Srbe na Kosovu uveravao i general Kfora Majkl Džekson na skupu u Kosovu Polju.
- Ljudi su se toga dana bili masovno okupili, i kako je general garantovao bezbednost, ostali su verujući u suživot sa svojim dojučerašnjim komšijama i prijateljima. Nažalost, nakon 10. juna 1999. godine desile su se stravične stvari na kosmetskim prostorima. Ljudi su otimani na ulici, iz kuća, sa radnog mesta, iz bolesničkih postelja. I tada 1999. i 2000. godine desio se najveći broj kidnapovanja - s tugom priča Verica Tomanović.

Verica Tomanović napominje da se s nestrpljenjem očekuje kraj januara, kada će po nekim obećanjima, biti prihvaćena rezolucija o dokumentu kojeg je napisao specijalni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dik Marti.

- Mi nismo znali šta se radi u "žutoj kući" na severu Albanije, ali smo znali da su oteti Srbi prebacivani preko granice - predočava Verica Tomanović. - Godinama smo o tome slušali priče nekih ljudi da su Srbi zatvarani u razne logore na albanskoj teritoriji. Imali smo informacije da su radili u rudniku Deva, na izgradnji puteva, pa i da su istovarivali robu u luci Drač. Te informacije nama nikad nisu zvanično potvrđene, zapravo do pravih informacija nikada nismo došli.

Borba za istinu traje od marta 2000. godine kad je u Beogradu osnovano Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji. Verica Tomanović podseća da su nestanci ljudi na Kosovu i Metohiji registrovani i pre 1999. godine. Počeli su otmicom rudara rudnika Belaćevac maja 1998. a potom i meštana sela Retimlje i Opteruša kod Orahovca. Njihovi zemni ostaci su pronađeni 2005. u pećini Volujak. Sudbina jednog broja se ni danas ne zna. Poznato je samo to da su otete žene iz pomenutih mesta oslobođenje podsredstvom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta.

Vapaji na bezbroj adresa

- Posle kidnapovanja naših najmilijih odmah smo se obratili policiji Kfora, koja je registrovala nestanke, čak je bacala i letke za traženje pojedinaca, ali ni do danas ni jedan sa našeg spiska nije živ vraćen kući. Obraćali smo se svim humanitarnin organizacijama, koje su bile na Kosovu i Metohiji, najpre Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, pa onda Fondu za humanitarno pravo, Odeljenju za ljudska prava u Beogradu, Kancelariji Ujedinjenih nacija, Komesarijatu za izeglice... Mislim da ne postoji adresa na koju se porodice otetih i nestalih nisu obraćale zahtevima da saznaju istinu o sudbini otetih i nestalih - kaže Verica Tomanović.

Sutra: Deset godina očaja i tuge