Portret prosečnog srpskog štrajkača

Nedavno završeni štrajk radnika Metal sistema iz Kragujevca, koji su izumeli "ležeći protest" blokirajući tako rad šaltera Poreske uprave, bio je ove godine 104. po redu protest zaposlenih u Srbiji.

Statistika kaže da se u zemlji mesečno održi 8,5 protesta, a svakog dana šest radnika iz oko šest firmi su u nekom obliku štrajka.

Od januara ove godine u Srbiji je štrajkovalo ukupno 26.000 radnika, koji pokušavaju da dođu do svojih plata.

Trenutno u štrajku: JKP Stan - Novi Sad PIK Banat Luksol i IPOK - Zrenjanin Nisal - Niš Iskra metal - Novi Pazar (podaci Saveza Samostalnog sindikata Srbije)

One kasne od šest meseci pa čak i do nekoliko godina. Na meniju načina borbe za dobijanje plata bile su blokade pruga, štrajk glađu, sečenje prstiju, polivanje benzinom, vezivanje lancima.

Zoran Mihajlović, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije dao je portret prosečnog srpskog štrajkača.

- Prosečan štrajkač u Srbiji ima između 45 i 50 godina i ne gaji nadu da će u tim godinama naći novi posao.

Na tržištu nema novih radnih mesta ili poslodavci uglavnom traže mlade radnike. Srpski štrajkač zaposlen je, u većini slučajeva, u nekoj od privatizovanih firmi. Nakupio je 30 godina radnog staža. Od poslodavaca potražuje u proseku godišnju platu koja iznosi oko 250.000 dinara - kaže Mihajlović.

U ćorsokaku bede Na štrajk, koji zna da potraje od nekoliko nedelja pa do čak i nekoliko godina odlučuju se jer nemaju nijedno drugo rešenje. Kažu da se osećaju kao u ćorsokaku ili tesnacu iz koga ne mogu nazad, a napred nemaju gde!   Psiholozi navode da je štrajk u suštini igra moći u ljudskoj psihi. Radnik koji ne može da izdržava porodicu od svog rada pokazuje da može da zaustavi voz, rad neke važne institucije ili da sebi nanese bol kako bi nadležni rešili njegove probleme.

Dok srpskom radniku duguju i on je dužan za struju, vodu, porez...
- Brojke na opomenama se kreću od 30.000 do 100.000 dinara. I ako uspe da dobije zaostale plate, on odmah vraća dugove i plaća račune, tako da je za dan-dva opet na istom. Firma ode ili u stečaj ili se poništi privatizacija, tako da štrajk u suštini ne rešava egzistencijalne probleme na duge staze. Radnici su u međuvremenu izgubili zdravlje - objašnjava Mihajlović.

Štrajkač i njegova porodica, u kojoj kao po nekom nepisanom pravilu niko od ostalih članova ne radi, žive od 15.000 dinara mesečno, koje uspevaju da zarade dodatnim veštinama. Njima su ovladali u vremenu tranzicije. U proseku ima dvoje dece srednjoškolskog uzrasta ili na studijama.

- Samo za struju dugujem više od 100.000 dinara. Supruga ne radi, već privatno čuva decu i čisti kuće. Tako napabirči 130 evra za hleb i nešto najosnovnije.

Sin ide u srednju školu, a ćerki nismo imali da platimo za drugu godinu studija na informatici, zato je morala da napusti fakultet. Trebalo je da uplatimo 30.000 dinara školarine. Nismo imali. Meni duguju šest minimalaca - kaže Goran Đurić, 49-godišnji radnik "Metal sistema" iz Kragujevca.

Cvetku Vujičiću, 46-godišnje radniku, firma duguje 80.000 dinara. Školuje dvoje dece, žena ne radi, struju nije plaćao osam meseci i kaže da žive od invalidske penzije njegovog oca!
 

Milinko Stamenković ima 58 godina i mašinski je inženjer.

Ima 32 godine radnog staža. Kad prima platu u pitanju je suma od 24.000 dinara, ali od maja ni dinar nije legao na tekući račun.

Kod kuće ima suprugu i dvoje dece, apsolvente na ekonomiji i mašinstvu. Neplaćeni račun za struju je 30.000 dinara. Od čega živi, ne zna.

- Ne bih znao da vam kažem! To kao da je u domenu naučne fantastike. Svaki dan je nova borba.

Moja jedina nada su deca, koja privode kraju fakultete. Valjda će u belom svetu negde za njih biti posla.

Pogledajte kako je obučen radnik u Srbiji. Moja košulja je kupljena kod Kineza za 400 dinara, farmerke su novopazarske od 700 dinara. Patike sam nasledio od sina i u mom slučaju su od neprocenjive vrednosti - priča Milinko i nabraja sve veštine kojima su radnici u tranziciji ovladali da bi prehranili svoje porodice.

Štrajkači iz Kragujevca, koji su protestovali u Poreskoj upravi bez struje, vode i grejanja kažu da radnik u protestu ne razmišlja mnogo o svom jelovniku, jer su to uglavnom kifle i čaj.

U bioskopu ili pozorištu poslednji put bili su pre 20-ak godina. Od izlazaka, dodaju, preferiraju odlazak na slave i sahrane, dok su svadbe veći izdatak, te se pozivnica pre uplaše nego što im se obraduju.

Radničkoj klasi preostalo je samo da ispiše najčešću parolu srpskih štrajkova: gladan sam!

Dodatne veštine za preživljavanje:   klanje svinja kopanje kanala čuvanje dece mešenje kiflica branje voća   Bosanska (ne)pravda   Štrajkovi potresaju i Bosnu i Hercegovinu, a vrlo česti su štrajkovi glađu. Naravno, sve je povezano sa privatizacijom koju stručnjaci nazivaju kriminalnom. Jedna manjina se dočepala svega, a obični radnik je postao socijalni slučaj.   Radnici često rade i subotom i nedeljom, nisu plaćeni za prekovremeni rad i nisu uopšte dovoljno plaćeni, a nemaju ni godišnji odmor. Mnogima nije povezan staž u poslednjih 10 godina, a preduzeća im duguju i po 15 plata.