Srce dobio u Berlinu

VEZE ZA CEO ŽIVOT: Slobodan, Zorica, Igor i Dragan Sekulić

- Ta priča kao priča je završena, ja sada imam svoj život. Ona ima smisla samo kao poruka drugima - rekao je Igora za vreme njegove poslednje posete Berlinu, u koju je došao sa majkom Zoricom Svirčev i očuhom Slobodanom Markovićem.

Organ za Ginisa

- Od trenutka kad je Igor prijavljen u Eurotransplantu, i kad je trebalo da se uradi biopsija i tipizacija do momenta kad je pozvan na operaciju, prošlo je tri sata. Sedeli smo za onim stolom tamo... Igor je čekao srce samo tri sata, što je za Ginisovu knjigu rekorda, jer se na transplantaciju čeka između 8 do 12 meseci. To ništa drugo ne može da bude, samo božja promisao - ubeđena je Zorica.

Njih dvoje su prećutali da su doktori nauka na novosadskom univerzitetu, ali su rešili da prvi put posle toliko vremena progovore o svom putu vere i nade i ljubavi. A već osam godina put ih redovno vodi u Berlin.

Kada je Igor jedne noći nemoćno pao posle košarkaške utakmice naših protiv Turske, još ne znajući da nije posredi samo obično nerviranje zbog rezultata, lekari su konstatovali akutnu fazu bolesti, uzrokovanu virusima citomegalo i koksaki u kombinaciji sa vaterpolom, koji je Igor neštedimice trenirao.

Transplantaciju srca dečaku iz Srbije niko nije hteo da uradi "zbog toga što nismo u EU, ni u Eurotransplantu i što niko nije mogao da garantuje da će operacija biti plaćena".

- Bili smo bez podrške medija, jer su mislili da radimo beznadežan posao, bez lekara koji su mogli da nas isprate. Drugog oružja sem vere nismo imali - ispričala je Igorova mama.

Zoričine kolege iz inostranstva uputile su pisma na adrese evropskih državnika, posle čega je nemački predsednik Johanes Rau dao zeleno svetlo za vizu i dolazak Igora u Berlin na operaciju.

Ubrzo su u Novom Sadu škole, rodbina, prijatelji, kolege, komšije, firme i institucije pokrenuli pravu mašineriju za skupljanje novca. Slobodanovi studenti su pred vratima stanova ostavljali olovke i upaljače sa porukom "spasimo Igora".

U Berlinu nisu znali nikoga, bar tako su mislili na polasku.

- Javili smo se crkvenoj opštini u Berlinu preko adrese koju nam je dao doktor Mrvić, koga bih htela posebno da spomenem, iako, nažalost, više nije živ. Predstavnici naše crkve Dragan Mitrovski i otac Dragan Sekulić sačekali su nas na aerodromu, organizovali smeštaj i svakodnevno vodili računa o nama. Sveštenici su se redovno molili za Igorovo ozdravljenje i posle bogosluženja organizovali prikupljanje priloga, pa je tako i ovde skupljena velika suma novca - podseća Zorica.

Igor je probio led, a onda su njegovim stopama krenuli Marko i Milena, koji su nešto kasnije došli u Berlin, takođe u potrazi za novim srcem. Svi oni su osetili isto gostoprimstvo ljudi okupljenih oko crkve. Tako se, više od hiljadu kilometara udaljena od tačke gde je počela, ovde stalno upotpunjuje priča o dobročinstvu i veri.