Žigafon za predsednika Tadića

- Instrumenti koje pravim poznatiji su, nažalost, u inostranstvu više nego u Srbiji - kaže uzdišući i dodaje da je ipak ubeđen da će njegovi instrumenti postati srpski brend.
 

Nepoverljivi Italijani Josip Komljenović je 2006. zakucao na vrata ambasade Italije i Filipu Kolombu, prvom sekretaru, predao 16 svojih instrumenata. Namenio ih je igračima i fudbalske reprezentacije Italije koja je na SP u Nemačkoj osvojila titulu prvaka sveta. - Moram da priznam da sam imao muke da uručim poklon. U ambasadi su me gledali s nepoverenjem, jedva su pristali da me prime. Na moju žalost instrumenti nisu nikada predati fudbalerima i izgubio im se svaki trag. Pokušao sam da saznam šta se dogodilo, ali u italijanskoj ambasadi nisu hteli čak ni da razgovaraju o sudbini mojih instrumenata.

- Kao dečak sam naučio da sviram trubu, a kasnije harmoniku i gitaru, na kraju i frulu. Družio sam se sa muzičarima, pa sam jednom izjavio da ću napraviti frulu na kojoj će moći da se svira "Turski marš". Nasmejali su se jer je za to potreban instrument na kome mogu da se odsviraju najmanje dve i po oktave. Pala je opklada. Tri meseca okapavanja i nespavanja mi je trebalo da napravim frulu na kojoj umesto 30, možeš da se odsviraš neverovatna 43 tona. Zanat sam učio kod Zdravka Miličevića na Zlatiboru, koji pravi vašarske frule i svirale, molio sam i frulaše Mitra Vasiljevića iz Kragujevca i Mila Ilijevića iz Šapca da mi odaju tajne instrumenta. Rekli su mi ponešto. Kupio sam strug za obradu drveta, eksperimentisao. A onda sam frulu napravio gotovo preko noći. Ujutru sam bunovan izašao na livadu ispred kuće i svirao do zalaska sunca - priča Josip.

Ono što je počelo kao opklada pretvorilo se u hobi, bolje reči u strast. Josip je naučio i da svira irački duvački drveni instrument neu, a zatim i balkanski kaval.

Međutim, Josip nailazi na prepreke koje ne uspeva da savlada. Predložio je da se frula koristi u muzičkim školama kao nastavno sredstvo na časovima tradicionalnog pevanja i sviranja. Dobio je pozitivno mišljenje od Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i poslao dopise.

- U školi "Josip Slavenski" trebalo je da predajem frulu. Dvanaestoro dece položilo je prijemni ispit i kada je sve bilo spremno, ukinuli su ga. U Obrenovcu sam zato otvorio svoju privatnu, besplatnu školu, napravio deci frule i naučio ih svemu što znam. Poklonio sam žigafon predsedniku Tadiću i dobio od njega obećanje da će mi pomoći. U vreme izborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore 2006. Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija u ostavci, zasvirao je na jednom skupu na mom žigafonu, međutim, na tome se završilo. Iako profesori fakulteta muzičke umetnosti, svetski stručnjaci i akademici kažu da je su moji instrumenti senzacija u ovoj oblasti, nadležni u Srbiji ne misle tako, nemaju sluha za moje instrumente - kaže pomalo rezignirano Josip.

Sve češće se u Bariču mogu videti automobili sa stranom registracijom. Dolaze stranci, ali i naši iseljenici da kupe neki Josipov instrument. Komplet vredi i do 2.000 evra, ali Josip ne razmišlja o novcu. Radi u domu zdravlja, komponuje i piše pesme, živi u nekom svom svetu, pa instrumente skoro poklanja. Čeka da mu život bude prava muzika.