Satrli smo i sahranili narodnu muziku

- Nema, gotovo, ja sam mrtav čovek! Dođe mi, brate, da se lepo ubijem jer ne mogu više jad i tugu očima da gledam. Mnogo mi je teško, muzika je dovedena do ruba propasti. Sramota. Nema pravila, nema zakona, ničega - jadikuje Turković.

Šta vam konkretno najviše smeta?
- Smeta mi sve. Suština je da je prava narodna muzika sahranjena. A, ta muzika je moj život, to sam ja. Šta ima pogubnije za jedan narod, nego da satre muziku koja je deo njegove tradicije. Ne mogu sa time da se pomirim, ne mogu to da prihvatim ni kao pevač, ni kao čovek. Strašno je to što nemam više šta da pevam.
 

Kako nemate, pa vi ste se proslavili pevajući prave narodne pesme?
- Ove moderne pesme neću da snimam, pa taman crkao od gladi. Hoću da snimim "dvojku", ali nema svrhe. Em ću da ispadnem smešan u ova modena vremena od kojih mi je muka, em to niko neće da emituje na radiju i televiziji. Nemam ništa od toga da snimim pesme kakave volim za svoju dušu, pa da ih pevam sam sebi.
 

Pukao mi je film Priča se da ste nedavno sebi zatvorili vrata jedne zrenjaninske televizije. Zar je to pametno? - Vlasnica televizije me je najlepše molila da dođem na snimanje jedne emisije. Došao sam i čekao satima. A, ona je prošla pored mene nekoliko puta i nije se udostojila ni zdravo da mi kaže. Zar sam budala?   Pukao mi je film, pa zar da pogazim tri decenije rada da me neka tamo zavitlava? Okrenuo sam se i otišao kući. Valjda je i ona umislila da je nekakav važan faktor bez kojeg se ne može. E, za nju me baš briga - kaže Turković.

Kažete da nema zakona, a mnoge vaše kolege tvrde da je u Saša Popović zakon za narodnu muziku u Srbiji?
- Jeste, ali ja do njega ne znam kako da dođem. Nismo se mi ni svađali, kao što se pričalo. Samo sam ga pitao zašto mi, stariji pevači, ne možemo da pevamo uživo, na jednoj turneji sa Zvezdama Granda. On je poludeo i rekao mi da mu se ne mešam u posao, da mu ne izlazim na oči.

Vi kao Milan Stanković, Popović je viknuo na njega, a on nestao...
- Nemojte vi mene da upoređujete sa Zvezdama Granda. Ti klinci Popoviću treba cipele da ljube, jer ih je on stvorio. Da nije bilo njega, još bi kopali po svojim selima i ne bi mogli da glume ludilo.

Čim ih Saša "iskopa" odnekle i odškrine im vrata boljeg života, oni dignu noseve i zaborave koliko treba da ga poštuju. Drugo smo mi, koje Saša nije stvorio.
 

Što se lepo ne pomirite sa Popovićem? Eto, u poslednje vreme svi se vraćaju u Grand, pa što ne bi ste mogli i vi.
- Hoću ja da se pomirim sa njim, ali ne znam kako. Ne znam preko koga da idem da dođem do njega.

Zašto bi vam trebao bilo ko? Lepo ga pozovete telefonom, sastanete se i kažete mu sve šta imate, zar to nije najjednostavnije?
- Možda bi tako stvarno bilo najbolje, bez ikakvih posrednika i mutivoda. Vreme je takvo da bez kompromisa nikome opstanka nema. Dobro znam gde sam i kako mi je. Muka mi je kada vidim šta se dešava na estradi, ali mi pevači nikog drugog sem Popovća nemamo.