Srpski teatar u afričkoj pustinji
Svaki njegov dolazak u Šabac, naročito između dva svetska rata, bio je praznik teatra. Donosio je svežinu i uvek prijatna iznenađenja.
"Bela smrt" u Šapcu
Dušan Životić je obožavao Šabac, njegov način života i zabave, sugrađane za koje je tvrdio da su uvek osećali pravu predstavu. Da bi što više pojačao utisak gostovanja, često je kao goste dovodio najbolje prvake beogradske drame, koje je odlično poznavao, naročito pošto je tridesetih godina u srpskoj prestonici vodio poznato "Malo pozorište". Tako je kraj pozorišne sezone jednom prilikom začinio gostovanjem čuvenog glumca Milivoja Živanovića, koji je briljirao u predstavi "Bela smrt", delu koje je, kako je zabeležila štampa, "imalo ove sezone najveći uspeh u celom svetu".
|
Malo je tada, međutim, bilo poznato da je Dušan Životić jedno vreme tokom Prvog svetskog rata proveo u Bizerti, velikom ratnom pristaništu na afričkom delu Sredozemnog mora. Tu se nalazio i Lazuaz, veliki vojni logor za srpske trupe koje su preživele povlačenje preko Albanije.
Za njih je to bio prihvatni centar najudaljeniji od otadžbine. Srpski vojnici, iznemogli i bolesni, pod uticajem pustinjske klime na koju su se teško privikavali, upadali su često u teška depresivna stanja. U logoru je postojala samo kantina u kojoj je moglo da se kupi piće. Sve ove okolnosti pogodovale su kriminalu, kocki, pijanstvima, samoubistvima i ubistvima.
Na Komandi je bilo da odluči kako da se iz te situacije izađe. Sve ovo, i mnogo više, otkrio je mnogo godina kasnije Dušan Životić u svojim memoarima. "Spasonosno rešenje bilo je organizovanje zabavnih večeri i, naravno, pozorišta", zapisao je.
"Pored baraka za vojnike, podignute su (tri kilometra od Bizerte, na brdašcu koje se zove Nador) zgrada za kujnu, ambulantu, kancelariju. U jednoj od njih je bila sala sa pozornicom, a u drugoj je pola barake pregrađeno za stanovanje glumaca. Ispod brda će se docnije podići amfiteatar... Kako mi se apsolutno nije išlo na front, a iz vesti iz Soluna i iz novina se videlo da će rat biti dug i krvav, prihvatio sam ideju Miroslava Krstića Štiha da stvorimo vojnički teatar i odlučio da o tome razgovaramo sa Čika Ginom (Dimitrije Ginić, glumac i reditelj). Baš tih dana je došao đački bataljon iz Mondofena i Žozijera i tu je bilo puno mladića koji bi mogli da se koriste u pozorištu kao diletanti, slikari, muzičari, horisti", sećao se Dušan Životić.