Kako su umrle Jugoslavija i vojska
"Većina nas, jugoslovenskih oficira, predosećala je krajem osamdesetih godina prošlog veka šta će se desiti sa državom i armijom, ali se do poslednjeg časa nadala da će se sve to sprečiti. Kad su krenuli ratovi nastali su lomovi u porodicama, u dušama mnogih nastao je pakao. Najviše su stradali oni koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, a 90 odsto njih je bilo Srba, posebno iz Bosne", kaže 61-godišnji Srba Đorđević, potpukovnik u penziji iz Vranja.
Potekao je iz siromašne vranjske gradske porodice. Bio je đak generacije u Srednjoj elektrotehničkoj školi u Surdulici. Opredelio se za Tehničku vojnu akademiju i istu upisao 1969. u Zagrebu.
"Tu sam upoznao drugare sa kojima sam delio sobu, hranu, cigarete, a kasnije i životnu sudbinu. Cimeri su mi bili: Srbin Dragutin Markičević, rodom iz okoline Čačka, Hrvati Josip Rasinec iz Kloštara Podravskog i Boris Fabijan iz Zaprešića, kao i Makedonac, Zafir Popovski iz okoline Velesa. Bili smo kao braća. Zajedno smo završili Akademiju, zajedno se zaljubljivali, ženili, radovali se rođenju dece, zajedno letovali. Takvi smo ostali do današnjih dana. Ne viđamo se, ali zahvaljujući modernoj tehnologiji stalno smo u kontaktu. Pre toga smo se čuli telefonima, pisali pisma. Rasinec i Fabijan su napustili vojsku 1990. Nisu hteli u 'zenge' i imali su velikih problema zbog toga. Popovskog je rat zatekao u Alžiru u snagama UN-a i kad se vratio penzionisao se. Markićević je radio do penzije u Beogradu u komandi, bio je skrajnut. Mene su zbog bunta i neslaganja sa nestajanjem JNA i Jugoslavije pratile velike nevolje - prekomande, i od 1990. do 1999. godine uglavnom sam bio na Kosovu i Metohiji. Očekivali su da izgubim glavu, ali sudbina je htela da ostane na ramenima i da po okončanju rata odem po svojoj volji u penziju", počinje svoju životnu priču Đorđević.
Od prvog dana, na Akademiji u Zagrebu, pune četiri godine, cimeri se nisu odvajali. Njihovi roditelji su se poznavali, sestre, braća, tetke - bili su kao jedna veća zadružna familija. Kad bi Srba krenuo na odmor sa porodicom za Split gde je živeo i radio pri vojsci Fabijan, prvo bi svratio kod njegovih roditelja u Zeprešić i tu gostovao po dva-tri dana.
"Osećali smo se kao Jugosloveni iako smo bili svesni kom narodu pripadamo. Poštovao sam tradiciju, bio na slavi kod oca kući...", priseća se Đorđević.
Po završetku Akademije dobio je posao u Skoplju u kasarni "Maršal Tito" 1972. Bio je u tehničkoj službi. Prvi bunt će iskazati 1975. kada se po jedinicama vodila rasprava o novom Ustavu, Kardeljevom iz 1974. godine.
"Zapazio sam da umesto odrednice 'bratstvo-jedinstvo' stoji 'zajedništvo', a da se komunisti dele po republikama. Tražio sam da mi moj komandant razjasni, dok su ostali ćutali i klimali glavom. Nakon sastanka me je pozvao i zapretio: 'Nemoj više da si išta pitao, misliš li da ja zbog tebe kad sam pred penziju nadrljam i dobijem prekomandu u Kočane, Vinicu, Radoviš? Teraš me da pitam pretpostavljene jer ne znam da ti objasnim i da zbog toga upropastim svoj život'. Bio sam zatečen, ali kao komunista nisam sumnjao u Tita, a posebno da država ide u srećnu budućnost", seća se Đorđević.
U Skoplju je pred ratove i raspad bio kapetan prve klase. Svi prijatelji su mi bili Makedonci, vojna lica. Mnogi Makedonci oficiri, kada je došlo do toga da li će ostati u makedonskoj vojsci ili u takozvanoj jugoslovenskoj pošli su sa njima u Srbiju.
"Mnogi su kasnije ratovali na Kosovu i Metohiji, glave izgubili, iako su ih pojedine srpske starešine tretirale kao građane drugog reda. Takav odnos je bio i prema oficirima Bošnjacima", ističe Đorđević.
Raspad vojske i države jedva je preživeo.
"Mi smo bili jaka vojska, obučena da ratuje sa neprijateljem, a ne sa svojim narodom. Iz Skoplja je trebalo da se selim, da menjam prijatelje, navike, ali i ono najglavnije - vojsku i državu. To je bolelo. Umesto starešina 'ostrašćenih' komunista dočekao sam da sretnem te iste, presvučene u nacionalističko-šovinističke šinjele koji su sada za srpstvo bili spremni da ubiju ili pošalju na dugogodišnju robiju. To je za mene bio pravi šok. Zbog prvog sukoba sa jednim starešinom prekomandovan sam u Prištinu. Ušao je u moju kancelariju u Vranju i pljunuo Titovu sliku. Pljuvačka se cedila. Počeo sam da vičem: 'Kako te nije sramota, da ti nije bio Tito ostao bi na selu i čuvao ovce. Poštuj to, bitango jedna, 95 odsto ste u vojsci sa sela, iz planina'"!, priča Đorđević.
Ubrzo mu je stigla prekomanda, došao je u Prištinu, odmah skinuo Titovu sliku u kancelariji da je ne pljuju i na njenom mestu fluoroscentnim flomasterom napisao: "Otišao sam u povijest. Pamtićete me večno" i potpisao - Tito. Posle dva meseca stigla je naredba da sve skloni.
"Kada je trebalo da se stavi slika Slobodana Miloševića, stavio sam sliku kralja Petra Prvog Karađorđevića. Ako sam srpski oficir neću da služim Miloševiću koji je izdao moje ideale, već kralju iz inata. Dobio sam prekomandu za Đakovicu, gde sam dočekao rat 1999. i jedva uspeo da izvučem svoje vojnike i oficire. Kad smo se vratili u Niš, pucalo se iz zgrada, treštala je muzika, oko kasarne na Pantaleju se pila rakija iz kazana, igralo se kolo. Slavila se pobeda. A, meni se plakalo, plakalo, hteo sam nebo da se otvori iz očiju. Srce se steglo, knedla se zaglavila u grlu i onda sastanak u komandi. Načelnik štaba čitao je ukaz i odmah počeo: 'Vrhovni komandant'... Prekinuo sam ga u mučnoj tišini: 'Naš vrhovni komandant je umro još 1980. godine'. Tajac. Poznavao me je dobro i kao ispravio se: 'Predsednik Republike, komandant'... I na kraju, udar na moj mozak. Proglašava pobedu u ratu. Ustanem i viknem iz sveg glasa: 'Eh, moj Srbine, kako proslavljaš poraze, a kako li bi tek proslavljao pobede'. Ubrzo posle toga penzionisan sam!", objašnjava kraj svoje vojne karijere.
Danas nastavlja očevu slavu, poštuje veru i običaje. Nije vernik, nije ni komunista.
"Šta sam - ništa i svašta! Sve u šta sam verovao nestalo je!", za kraj kaže potpukovnik u penziji Srba Đorđević.
Major na buvljaku
|
Čitajte prvi deo teme: Srpska armija kao turističko društvo