Ekonomija očaja sa kartonskih kutija
Ekonomska kriza izbušila je džepove građana Srbije do te mere da kroz njih duva promaja, a sitna para koja kapne tu i tamo dovoljna je za hleb i mleko. Novca nema ni za sirotinjski šoping na buvljim pijacama. Doduše, nađe se tu šetača, posmatrača gladnih očiju. Merkaju mađarske kobasice na kutijama, upakovane sireve, švercovane čokolade i sokove. Odeća ih slabije zanima. Treba prvo nešto staviti u se, a tek onda na se...
Prodavci kukaju, hvataju se za glavu, proklinju državu, a bogami i Kineze... Kažu gori su od Rumuna koji su svojevremeno prodavali sve za jednu ili dve "črvene"... Kineska roba prodaje se budzašto, pa i ono malo ljudi koji dođu nešto da pazare kod srpskih tezgara i ne zalaze.
Miloje Kanjevac iz Instituta za tržišna istraživanja kaže da su loša privreda i nerealan kurs evra izazvali pravu katastrofu u srpskoj ekonomiji.
"Ako je i na buvljacima prodaja totalno zamrla, šta dalje da pričamo. Narod nema para, a kada nema novca ne može ni da kupuje. Mi smo zemlja u kojoj se ima samo za hleb, a i to je pod znakom pitanja", kaže Kanjevac.
Kupovna moć građana Srbije smanjena je za 12 odsto, a glavni krivac za to je nerealan kurs evra. Danas bi jedan evro trebalo da vredi najmanje 157 dinara, a ne 107 koliki je kurs. Samo sa realnim kursom evra srpski izvoznik ima interes da izvozi svoju robu. Samim tim bi i proizvodnja bila veća, pa bi se povećala i stopa zaposlenosti. A ovi naši sve rade obrnuto, čuvaju dinar, a ekonomija i standard građana odoše u propast. Pa tako propadoše i buvljaci. Polako odumiru, gase se...
Početkom 90-ih godina prošlog veka, kad su ovim prostorima harali rat i besparica, buvljaci su bili pravo otkrovenje. To su bili najposećeniji srpski hipermarketi, a prodavci šverceri zadovoljno su trljali ruke. Bilo je među njima i profesora i lekara, koji su u borbi za goli opstanak rešili da savladaju i švercerski ispit, da i tu dobiju diplomu. Nikli su kao pečurke posle kiše: novobeogradski, zemunski, pančevački buvljak, kineski tržni centri, auto-pijaca na Bubanj potoku...
Zemunski, novobeogradski i pančevački buvljak, kolokvijalno nazvani i ciganski, već odavno nisu poligoni za bezbrižnu nedeljnu šetnju. Ove pijace su izraz ekonomije očaja, jer sve što se može imalo upotrebiti, što se pronađe u kontejnerima ili što nekom više ne treba prodaje se na buvljacima. Kad se približi kraj radnog vremena pijace, sadržaj mnogih tezgi vraća se tamo odakle je i došao, u kontejnere gradske čistoće.
Poslednjih godina u Bubanj potoku najviše ima romskih gastarbajtera iz Nemačke i Austrije čija je specijalnost trgovina polovnom robom ili stvarima dobijenim prilikom pražnjenja starih stanova.
Na vranjskom buvljaku mnogi prodavci su pretražili svaki kutak svoje kuće za stvarima koje im više nisu potrebne da bi ih izložili na najlonu i zaradili poneki obrok. Prodavačica Dara Veličković prodala je bluzu za 50 dinara i srećna je.
"Ćuti, pogleda me Bog, nakupiću 200 dinara. Dovoljno je to za mene. Bluzica je nova, nosila ju je moja sestričina kad je bila mala. Meni treba hleb i nešto da kupim na pijacu. Dovoljno je jednom dnevno da jedem. Jedino mi krivo što ne mogu ništa da pružim unučićima. Ćerka i zet sastavljaju kraj sa krajem, rade kod nekih privatnika kad ima posla, kad nema sede kod kuće", sleže ramenima Dara.
Goran Papović, predsednik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine, kaže da su naši buvljaci postali izvor zaraze, jer država pokušava da održi socijalni mir tako što im dozvoljava da rade bez ikakvih pravila.
"Niko ih ne kontroliše, pa tako imate buvljake na kojima se sveže meso prodaje na kutijama. Nabavlja se u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj i mnogo je jeftinije nego u srpskim hipermarketima. Ali, pitanje je kako je dovezeno u Srbiju, na koji način je skladišteno, koliko dugo stoji na plus 40 leti... O tome niko ne vodi računa, jer inspekcije presipaju odgovornost jedna na drugu. Tako da bi jednu kobasicu proterali sa buvljaka, na teren mora da izađe četiri inspektora: sanitarni, poljoprivredni, tržišni i turistički", kaže Papović.
Zaštitni znak mnogih svetskih metropola su buvljaci, na kojima se uz malo strpljenja i sreće mogu pronaći i neki izuzetni predmeti. Tu je antikna garaža u najluksuznijem delu Njujorka, na Menhetnu. Ovaj parking na dva nivoa, kao buvljak radi vikendom, a kupci mogu pazariti sve od umetničkih slika, preko markirane obuće, do starih pljuvaonica.
Ko se nađe u Londonu, obavezno mora da doživi atmosferu buvljaka na Portobelu subotom ujutru. Ali, mora se doći u cik zore, jer je već do devet sati izjutra gotovo sva roba 1.500 prodavaca rasprodata. Nepoznavanje japanskog nije nikakva smetnja da uživate u čudesnoj tokijskoj pijaci. Za pregovore je dovoljno parče papira i olovka. Kimona sa početka 20. veka, ljupke antikne japanske lutke, minijaturne ukrasne kutije, svici papira ispisani kaligrafijom...
Ipak, dok svetski buvljaci nude uglavnom parče prošlosti, domaći srpski buvljaci su sve manje mesta gde ljudi leče nostalgiju za prohujalim vremenima, jer su oni često jedini način da porodice prežive svoju sadašnjost.
Sutra čitajte nastavak istraživanja "Vesti": U svetu rumunskih gaća i bugarskih čarapa