Pešter bolji od Beograda

Spasoje važi za jednog od najuzornijih domaćina na ovom delu Peštera: ima tridesetak krava, stotinak ovaca, novu štalu, lepo uređenu kuću, traktor, vodenicu... Odnedavno, Spasoje ima i suprugu Ljuljetu koju je, poput drugih neoženjenih Pešteraca, doveo iz Albanije.

Mislio sam da ću i ja, kao i mnogi moji vršnjaci, otići sa Peštera i završiti negde u Kraljevu, Beogradu, Smederevu ili možda u inostranstvu. Mada smo uvek imali "pun tor stoke" i lepo živeli, mnogi su mi, a posebno oni koji su otišli, "punili glavu" pričama o lagodnom životu negde u Šumadiji, o bezperspektivnosti Peštera, zimi, nemogućnosti ženidbe...
 

Razmišljao sam dugo, kolebao se, lomio u sebi i na kraju čvrsto odlučio da ostanem ovde na Pešteru - da budem svoj na svome - priča Spasoje i naglašava da su mu, uprkos lepim ponudama da se zaposli u Beogradu uvek na umu bili roditelji, rodna kuća, veliko imanje, prijatelji koje si sticao od detinjstva, groblje na kojem su sahranjeni svi njegovi preci....

Da konačno ostane "pomoglo" mu je, kaže, i saznanje da mnogi od Pešteraca koji žive u glavnom gradu Srbije ili negde u Šumadiji, istih onih koji su mu "punili glavu da ode", jedva sastavljaju kraj s krajem, da su ostali bez posla i da su prinuđeni da se bave svim i svačim kako bi prehranili porodice.

U dedinoj vodenici Na Pešteru "rade" još samo dve vodenice potočare: jedna je u Žitniću, a vlasnik druge je Spasoje koji održavanjem stotinu godina stare vodenice čuva porodičnu tradiciju i sebi i svojima obezbeđuje brašno iz "netaknute prirode". U vodenici se najlepše osećam, kad god hoću da se psihički odmorim dođem u ovde, "pokrenem mašineriju" i uživam u šumu reke i okretanju vodeničkog kamena - naglašava Spasoje.

Mada na Pešteru ima puno Srpkinja koje su pregurale tridesetu, a još su neudate, nijedna neće u selo, pa stotine mladića, dobrih domaćina, ne mogu da se ožene i zasnuju porodicu.

Srećom, taj problem sam, kao i mnogi drugi, rešio ženidbom sa Albankom Ljuljetom, njoj, iako je mnogo mlađa i lepša od ovdašnjih "udavača", ništa nije teško i ničega se ne libi, kada je u toru videla 30 krava - oduševila se, odmah je shvatila da ovde, ako se radi, može lepo i da se živi. Mlada je, a i ja još nisam star, ako bog da, imaćemo puno dece, proći će Pešterom i auto-put, živeće se i ovde kao u Šumadiji - uveren je Spasoje.
 

Uvoze mleko, a mi ga bacamo Spasoje je ljut na državu što je dozvolila da uprkos potencijalima sa kojima raspolaže, uvozi mleko. Mi na Pešteru mleko prodajemo za bagatelu, često ga i "bacamo", jer nema ko da ga otkupi. U isto vreme, mleko u prodavnicama stalno poskupljuje i nema ga dovoljno, pa moramo da ga uvozimo.   Kad bi se država okrenula seljaku, kada bi nas bolje platila i vrednovala naš rad, bilo bi u Srbiji na pretek i mesa i mleka. Samo na Pešteru moglo bi da se uzgaja bar 200.000 ovaca i više od 100.000 krava - naglašava Spasoje.