Rusija neće ratovati, niti će se takmičiti sa SAD

Niko ne bi trebalo da konfrontaciju Rusije i Zapada uobičajeno naziva ‘’novim Hladnim ratom’’. Na kraju krajeva, trenutna kriza teško dostiže dubinu i razmeru takmičenja koje je dominiralo svetom u drugoj polovini 20. veka. Prihvatajući premisu da su Rusija i Zapad zaglibljeni u takvom konfliktu mogla bi navesti kreatore politika na stvaranje pogrešnih, čak i opasnih, strategija. Korišćenje takvog naziva je stoga ozbiljna stvar. Opet, važno je nazivati stvari njihovim imenima, a raspad odnosa Rusije i Zapada zaista zaslužuje da bude nazvan novim Hladnim ratom. Teška realnost je da se, bez obzira na ishod krize u Ukrajini, odnosi Rusije sa SAD i EU neće vratiti na uobičajeni nivo kako se dogodilo posle rusko-gruzijskog rata 2008.

Obamina administracija postigla je određene uspehe u otopljavanju američko-ruskih odnosa od 2008. Dve strane su sklopile novi ugovor o redukciji strateškog naoružanja, dogovorili se o uvođenju težih sankcija Iranu, saradnji na rutama za snabdevanje NATO trupa u Avganistanu i radili zajedno na planu Baraka Obame da stavi pod kontrolu nuklearne arsenale širom sveta. Odnosi nikada nisu zaista prešli na sledeći nivo, jer je dalji napredak osujećen neslaganjem po pitanju raketnog štita, rata NATO alijanse u Libiji, građanskim ratom u Siriji, kao i represivnim merama koje Putinov režim primenjuje nad sopstvenim građanima. Ipak, sve te prepreke nisu u potpunosti uklonile nadu da Moskva i Vašington mogu doći do zajedništva u nizu kritičnih pitanja. Ta nada je sada nestala. Kriza u Ukrajini obe strane je gurnula preko litice i stvorila nove odnose koji ne uključuju dvosmislenosti karakteristične za odnose u poslednjoj deceniji posthladnoratovskog perioda kada jedna strana onu drugi nije gledala ni kao prijatelja niti kao neprijatelja. Rusija i Zapad sada su protivnici.

Iako će ovaj novi Hladni rat biti potpuno drugačiji od ‘’originala’’ (dalje: bez navodnika), ipak će naneti značajnu štetu. Suprotno originalu, ovaj neće obuhvatiti ceo svet. Svet više nije bipolaran, te će značajni regioni i igrači, kao što su Kina i Indija, izbeći da budu uvučeni u njegov vrtlog. Kao dodatak tome, novi konflikt neće suprotstaviti jedan ‘’izam’’ drugom, niti će postojati stalna pretnja nuklearnim armagedonom. Ipak, novi Hladni rat će uticati na svaku dimenziju međunarodnog sistema. Putinov naglasak na otuđenju Rusije od zapadnih preovladavajućih vrednosti dobiće na jačini. Konačno, kako kriza u centralnoj Evropi eskalira, opasnost od nuklearnog rata će se brzo vratiti.

I za Moskvu i za Vašington, stoga, glavni cilj mora biti da zauzdaju konflikt i da osiguraju da on bude što kraći. Da bi postigli ovaj cilj, obe strane moraju pažljivo proučiti originalni Hladni rat. Tokom tog konflikta, dve strane, uprkos ljutom rivalstvu, bile su u mogućnosti da razviju niz mehanizama za smanjenje tenzija i ograničavanje rizika. Do sedamdesetih, američki i ruski lideri uspeli su da se fokusiraju na oblasti saradnje, naročito po pitanju nuklearnog naoružanja, što je postao njihov primarni cilj. Bez odustajanja od temeljnih razlika koje su ih stavile u neprijateljski položaj, obe strane su prigrlile dijalog umesto izolovanja druge strane. Na kraju Hladnog rata, iskreni, premda uz puno saplitanja, napori američkog predsednika Ronalda Regana i sovjetskog premijera Mihaila Gorbačova da shvate šta je zajedničko za obe strane, snažno su uticali na ovakav ishod. Danas, kako se lideri u Moskvi i Vašingtonu kreću u suprotnim pravcima, mogli bi za trenutak da pogledaju u prošlost i u svoje prethodnike i načine njihovog pristupanja izazovima Hladnog rata.

Uprkos svim razlikama između dva perioda, novi Hladni rat deli mnoge odlike svog prethodnika. Najpre, ruski i zapadni lideri počeli su da upotrebljavaju teške reči – baš kao što su njihovi prethodnici radili na početku prvog Hladnog rata, sa predizbornim govorom sovjetskog premijera Jozefa Staljina februara 1946. i govorom o gvozdenoj zavesi britanskog premijera Vinstona Čerčila mesec dana kasnije. Ovog marta je, recimo, Putin branio odluku Rusije da anektira Krim rekavši da su Vašington i njegovi evropski partneri rukovođeni pre ‘’zakonom oružja’’ nego međunarodnim pravom i da ih je njihova ‘’izuzetnost’’ ubedila da mogu upotrebiti nezakonitu silu protiv suverenih država, praveći koalicije na principu ‘ako niste sa nama, vi ste protiv nas’’’. Tokom maja, Aleksandar Veršbou, zamenik Generalnog sekretara NATO, rekao je da bi Rusija sada ‘’trebalo da se posmatra više kao protivnik nego kao partner’’.

Drugo, kao u ranim fazama originalnog Hladnog rata, svaka strana vidi konflikt isključivo kao rezultat delovanja druge strane. Nijedna ne obraća pažnju na komplikovane interakcije koje su dovele odnose na ovako nizak nivo. Preokupacija na svaljivanje krivice na drugu stranu podseća na stavove iz kasnih pedesetih i ranih šezdesetih, kada je jedna strana videla drugu kao inherentno neprijateljsku. Tek nakon preživljavanja Berlinske krize između 1958. i 1961. i Kubanske nuklearne krize 1962, Amerikanci i Sovjeti su napravili ,,korak unazad’’ kako bi razmotrili gde se njihovi interesi ukrštaju. Sledećih deset godina, oni su ispregovarali tri velika sporazuma o kontroli naoružanja: Ograničeni dogovor o ukidanju testiranja nuklearnog oružja, Ugovor o sprečavanju širenja nuklearnog oružja, te su održani prvi Razgovori o ograničavanju korišćenja strateškog oružja (SALTI). Treće, kao tokom većeg dela originalnog Hladnog rata, nijedna strana sada ne očekuje previše od međusobnih odnosa. Izolovani momenti saradnje mogu da iskrsnu kada se dogodi da se interesi po specifičnom pitanju poklapaju. Međutim, niko ne veruje da je moguća sistemska saradnja po nizu pitanja sa ciljem promene prirode generalnih odnosa. Niti jedna strana ima volju da načini prvi korak u tom pravcu.

Četvrto, da bi kaznio Moksvu i ukazao na cenu koju će ona platiti za buduću agresiju,Vašington je odlučio da se vrati se-riji hladnoratovskih mera. Počev od marta, vojna saradnja sa Rusjom je suspendovana, te su prekinuti pregovori o raketnom odbrambenom štitu. Obamina administracija takođe je ukinula izvoz civilne tehnologije, koja potencijano može biti upotrebljena u vojne svrhe, u Rusiju, suspendovala saradnju sa Rusijom na polju projekata vezanih za nuklearnu energiju, prekinula kontakte NASA sa ruskim kolegama i uskratila ruskim specijalistima ulazak u laboratorije američkog odeljenja za energiju. Mnoge od ovih mera će verovatno ostati na snazi nakon što se ukrajinska kriza završi. Međutim, čak i one koje budu bile ukinute ostaviće teške posledice. Peto i najozbiljnije, kao što je bezbednosni sukob u srcu Evrope sačinjavao epicentar originalnog Hladnog rata, ponovna nesigurnost centralne i istočne Evrope karakterisaće i ovaj konflikt. Počev od devedesetih, NATO se proširio na veći deo istočne Evrope, uključujući baltičke države, pomerajući pritom evropsku političko-vojnu granicu do ivica bivšeg Sovjetskog saveza. Uvećanje NATO takođe je transformisalo Belorusiju, Moldaviju i Ukrajinu u ,,zemlje između’’. Danas, kako Moskva utvrđuje svoje snage na zapadu Rusije, a NATO se ponovo fokusira na Rusiju, vojni obračun u Evropi posle dve decenije mira ponovo se aktuelizuje na istočnim obodima.

Neki će pretpostaviti da novi Hladni rat, iako nepoželjan, neće značiti ni blizu kao prošli, posebno stoga što moderna Rusija predstavlja senku one pretnje koju je nekada predstavljao Sovjetski savez. Istina je, naravno, da SAD uživaju veliku ma-terijalnu prednost nad svojim protivnikom: Njena ekonomija je osam puta veća od ruske, a njen vojni budžet sedam puta. Pored toga, obim izazova sa kojima se Vašington suočava, od turbulencija na Bliskom istoku, do rastućih tenzija u azijsko-pacifičkom regionu, može učiniti raspad odnosa Rusije i SAD i većim delom Evrope relativno nevažnim.

Vašington se već nekoliko godina trudi da preorijentiše svoje diplomatske i vojne resurse u azijsko-pacifički region. Događaji u Ukrajini uslovili su strah Tokija da će novi fokus Vašingtona na Evropu smanjiti njegovu posvećenost Aziji i, preciznije, posvećenost pomoći Japanu koji zebe od rastuće Kine. Japanski lideri su čak zabrinuti zbog mlake reakcije Obamine administracije na aneksiju Krima, jer im je to pokazalo kakva bi reakcija usledila i ako Peking odluči da zauzme problematična Senkaku ostrva (u Kini poznatija kao Diao-Ju ostrva) u Istočnom kineskom moru. Pored toga, ratoborna Rusija će ometati, pre nego pomoći, svaki američki pokušaj da suzbije kinesku agresiju. Slično, u vremenu kada je Vašingtonu potrebna saradnja Rusije kako bi se izborila sa novim izvorima globalne nesigurnosti, Moskva će ustuknuti ometajući američke napore da se izbori sa terorizmom, klimatskim promenama, širenjem nuklearnog oružja i digitalnim ratom. Pritisak na preorijentisanje plana američke odbrane na ono što mnogi kongresmeni i saveznici SAD na istoku Evrope vide kao oživljavanje ruske vojne pretnje zakomplikovaće želju Pentagona da uštedi novac modernizacijom i generalnim smanjenjem vojske. Američka vojska, koja je trenutno fokusirana na borbu protiv terorizma i obezbeđivanja ulaska na mora u okolini Kine, moraće sada da pojača kapacitete kako bi vodila kopneni rat u Evropi.

Novi Hladni rat sa SAD i Evropom naštetiće Rusiji mnogo više, jer je Rusija mnogi zavisnija od Zapada nego obrnuto, barem u jednom posebnom značenju. Da bi modernizovala svoju infrastrukturu iz sovjetskog perioda, Rusija je računala na ulazak zapadne tehnologije i kapitala. S obzirom da je ta opcija sada izgubljena, Moskva će biti primorana da postane mnogo zavisnija bilo od svoje veze sa Pekingom – u kojoj ona predstavlja mlađeg partnera – ili od partnerstva sa zemljama koje ne nude ništa slično resursima SAD i Evrope. Pre samo četiri godine, nakon što je globalna ekonomska kriza razotkrila slabosti ruske ekonomije, ruski predsednik Dmitrij Medvedev rekao je da je njegovoj zemlji potrebno ,,specijalno partnerstvo za modernizaciju’’ sa SAD i zemljama EU. Međutim, sada, kako se produbljuje kriza u odnosima, Rusija već oseća problem, jer kapital odlazi iz zemlje, kreditna tržišta opadaju, a ruska ekonomija će ubrzo ući u recesiju.

Takvo ekonomsko stanje može da proizvede odgovor ruskih lidera sa ciljem suzbijanja domaćeg neslaganja, čak i jači nego što se odgovara na moguće socijalne nemire, a što može da pojača represiju i stvori snažnu opoziciju. U međuvremenu, za-trovani odnosi Rusije sa SAD i evropskim partnerima mogu da navedu ruske saveznike poput Jermenije, Belorusije i Kazahstana – sve su ključne za ruske planove o Evroazijskoj ekonomskoj uniji i snažnijem ugovoru o kolektivnoj bezbednosti – da se distanciraju od Moskve u strahu od pogoršanja svojih odnosa sa zapadnim silama. Nova konfrontacija sa Zapadom će takođe usloviti rastegnuće tankih ruskih vojnih resursa. To će usloviti da Moskva ostane slabo opremljena za izazove na domaćem terenu, nasilje na severnom Kavkazu i za nestabilnost u centralnoj Aziji, a ovo poslednje se odnosi na nepredvidive prilike u Avganistanu i Pakistanu. Rusija bi takođe trebalo da brani svoju veliku granicu sa Kinom i da se priprema za potencijalni sukob Severne i Južne Koreje.

Propast ruskih odnosa sa Zapadom neće samo promeniti američku, evropsku i rusku spoljnu politiku, već se samo naneti ozbilju štetu nizu međunarodnih pitanja. Šta je ostalo od ugovora o kontroli oružja čijem potpisivanju su prethodile godine dogovora između Rusije i SAD sada je većinski propalo. Novi Hladni rat je eliminisao svaku šansu da će Moskva i Vašington razrešiti njihove razlike po pitanju raketnog odbrambenog štita, što je preduslov Rusije za razgovore o kontroli strateškog naoružanja. Umesto toga, dve strane će sada verovatno početi da razvijaju nove i potencijalno destabilizirajuće tehnologije, uključujući precizno navođeno konvencionalno oružje i oružje za digitalno ratovanje.

U međuvremenu, evropska komponenta američkog odbrambenog programa sada će verovatno poprimiti specifično anti-ruski karakter, posebno stoga što Obamina administracija navodno veruje da je Rusija prekršila Sporazum o nuklearnom oružju srednjeg dometa iz 1987. godine. Nije verovatno da će Moskva i Vašington biti u stanju da postave granice razvoja velikih oružanih sistema u Evropi. Novi Hladni rat je takođe izbrisao bilo kakve nade da će se pojačati drugi osnovni sporazumi, poput Sporazuma o otvorenom nebu iz 1992. koji reguliše nadgledanje nenaoružanih letova. Geostrateške kalkulacije će usloviti mnogo veći fokus na američko-ruske energetske odnose. Svaka strana će sada pokušati da koristi naftu i gas da dobije prednost nad drugim i da minimalizuje svoju ranjivost. Na Arktiku, šanse za američko-rusku saradnju na razvijanju velikih rezervi ugljovodnika, sigurno će se smanjiti. Šire od toga, novi Hladni rat će vratiti unazad međunarodne napore na smanjenju posledica klimatskih promena na Arktiku – zadatak na kojem su SAD i Rusija bile iznenađujuće spremne za saradnju. Jedan od najuspešnijih, ali potcenjenih aspekata nedavne rusko-američke saradnje jeste bio progres načinjen od 20 radnih grupa u okviru Američko-ruske bilateralne predsedničke komisije koja je stvorena 2009. da bi olakšala saradnju na visokom nivou u oblasti različitih politika, od reformi zatvora i vojnog obrazovanja do vanrednih situacija i borbe protiv terorizma. Nije sigurno da će se saradnja nastaviti, još manje da će napredovati, tokom novog Hladnog rata. Moskva i Vašington će se boriti da ujednače svoje pozicije u stvarima od globalnog značaja, poput veoma potrebne reforme UN, zatim u MMF i OEBS-u. Vašington je sada fokusiran na isključenju Rusije gde je moguće (na primer, iz grupe G-8) i osporavanju ruske uloge širom sveta. U međuvremenu, Moskva će se truditi da smanji američki i evropski uticaj u ovim institucijama. Konačno, ukoliko izbije veći konflikt u post-sovjetskom regionu, šanse da Rusija i SAD zajednički rade na obuzdavanju nasilja blizu je nuli. Umesto toga, ukoliko Nagorno-Karabah u Azerbejdžanu ili Pridnjestrovlje u Moldaviji eksplodiraju, Moskva i Vašington će pre zauzimati suprotne stavove u odnosu jedno prema drugome i videće stvari obrnuto.

Kriza u Ukrajini, iako trenutno prigušena, teško da se završila. Predsednički izbori u maju nisu mogli da reše problem legitimiteta ukrajinskog rukovodstva, u koje istočni delovi zemlje nemaju poverenje. Niti će pomoć MMF-a i drugih zapadnih donatora rešiti duboke strukturne probleme ukrajinske ekonomije, imenom, neobuzdanu korupciju i moć koju drži nekoliko oligarhijskih kl-anova. Ukratko, pred zemljom je dugačak put, zajedno sa političkom i ekonomskom neizvesnošću. Ukrajina je ipak samo deo veće i zlokobnije slike. Evropska stabilnost koja je, činilo se, osigurana, sada se opet dovodi u pitanje. Novi sukob je otvoren u srcu kontinenta i nestabilnost bilo gde u njegovoj blizini – Belorusiji ili Moldaviji takođe – može dovesti do velike eskalacije između Istoka i Zapada. Lideri u Moskvi i Vašingtonu trebalo bi da sagledaju ovu realnost i posledice slepila na posledice novog Hladnog rata. Razumevanje rizika i cena samo će dovesti do potcenjivanja potrebnog truda za njihovo savladavanje. Sveobuhvatni cilj Moskve i Vašingtona stoga mora biti da novi Hladni rat bude brz i ,,plitak’’ koliko je god to više moguće.

Ovaj cilj može biti postignut samo ako obe strane prigrle pristup kontrole štete, kao svoj prvi cilj. Do sada, one to nisu učinile. Rađe nego da razumeju krizu u Ukrajini kao deo veće perspektive, ruski i zapadni lideri fiksirali su svoju pažnju na prevazilaženje ove krize, same po sebi. Za Rusiju ovo znači: trpljenje sankcija koje je Zapad uveo i primoravanje Vašingtona i njegovih saveznika da prihvate ono što ruski lideri vide kao svoje legitimne interese u Ukrajini i dalje. Za SAD i Evropu, pobeda u Ukrajini znači osujećivanje ruskog agresivnog ponašanja i primoravanje Moskve da se vrati na put saradnje (u nekim zapadnim krugovima, pobeda takođe podrazumeva kraj Putinovog režima). Nastojanjem da se ograniči šteta od novog Hladnog rata, Zapad ne bi trebalo da bude tolerantan na ruske pokušaje da kontroliše zbivanja u evropskim zemljama, tako što će podsticati političku nestabilnost ili koristiti vojnu silu. Ako SAD i njeni evropski saveznici ne mogu pronaći način da osujete ova ruska nastojanja – kroz kredibilne vojne pretnje, ako je neophodno – novi Hladni rat će se samo produ-biti. Istovremeno, politika rešavanja sukoba u pogođenom delu Evrope mora biti rukovođena višim ciljem. Sve što ruski lideri čine da bi podstakli rusku uzdržanost mora biti praćeno jasnom vizijom alterntivnog puta koji bi, ako bi se zauzeo, vodio većoj konstruktivnosti. Obe polovine ovog pristupa moraju biti jasne: crvene linije same po sebi moraju biti prepoznatljive i poduprte pretnjom upotrebe kredibilne vojne sile, a mogućnosti za saradnju moraju biti specifične i značajne.

Minimiziranje štete počinjene od novog Hladnog rata zahtevaće kontrolu ljutnje sa namerom njenog prevazilaženja. Do tada, lideri u Moskvi, Vašingtonu i evropskim prestonicama trebalo bi da shvate tri lekcije iz originalnog Hladnog rata. Prvo, trebalo bi da prepoznaju da je tokom Hladnog rata, nepoverenje često iskrivljavalo percepciju namera druge strane. Kao jedan od mnogih primera, može poslužiti američko uverenje da je sovjetska invazija na Avganistan 1979. zapravo bila pokušaj da se zadobije kontrola nad naftom u Persijskom zalivu – pogrešno viđenje koje ima korene u dubokom nepoverenju prema sovjetskim teritorijalnim ambicijama počev od Staljina koji je zauzeo veći deo istočne Evrope posle Drugog svetskog rata i zatim težio proširivanju sovjetske sfere uticaja na mesta poput Irana i Koreje.

Od završetka prvog Hladnog rata, pogrešne percepcije nastavile su da zagađuju odnose dve strane, konstantno ometajući pokušaje Moskve i Vašingtona da izgrade novo partnerstvo i uzrokujući pretvaranje potencijalno funkcionalne veze u neprijateljski odnos. Uvećanje NATO i američki planovi za odbrambeni sistem u Evropi uzrokovali su da Moskva pomisli da su ovi potezi povučeni protiv nje. A ruski tretman svojih suseda, uključujući Ukrajinu, stvorilo je utisak na Zapadu da Moskva želi ne samo određeni uticaj, već i da ima ambiciju da kontroliše staru sovjetsku teritoriju. Udaljavanje od takvog nepoverenja neće biti lako. Zahtevaće ogroman napor američkih i ruskih zvaničnika i volju da se preuzme pravi rizik. Lideri na obema stranama znaju da će njihovi protivnici na unutrašnjoj političkoj sceni karakterisati bilo kakav pokušaj prevazilaženja neprijateljstava kao slabost. Oni su takođe zabrinuti da će izgledati bespomoćno ako odmah ne uzvrate – ili, još gore, da će takvi pokušaji biti ocenjeni kao potpuno uzaludni ako druga strana odgovori daljom agresijom.

Pogrešno viđenje ciljeva drugog predstavlja najveću barijeru saradnji. Početak rešavanja ovog problema je u direktnom razgovoru dve strane, na najvišim nivoima, bez preduslova. Moraju se sresti sa prethodnim razumevanjem da su sve opcije na stolu, čak i one najteže za rešavanje. Takav dijalog, razumljivo, najteži je kada je najneophodniji, međutim, nijedna vlada ne bi morala da napusti svoje trenutne pozicije pre nego što razgovori počnu. Shvatanje izvora briga druge strane je, kako god, samo prvi korak. Naredni korak mora voditi do akcije. Svaka strana trebalo bi da precizira skroman korak ili se-riju koraka koji, ukoliko bi bili preduzeti, mogu ubediti strane da ponovo razmisle o namerama drugog.

Dve strane takođe bi trebalo prestanu sa okrivljavanjem druge strane i razmisle, da li su možda njihovi postupci doprineli padu u odnosima. Druga lekcija originalnog Hladnog rata je da je to bila interakcija dve strane, pre nego akcija jedne strane, koja je doprinela spirali tenzija. U slučaju ukrajinske krize, postoji dovoljno velike krivice na svim stranama. EU je bila uporna u odbacivanju legitimnih ruskih interesa zbog propasti njenog sporazuma sa Ukrajinom. Tokom protesta u Kijevu, SAD su prebrzo napustile sporazum, postignut od strane diplomata na svim stranama, koji je nudio potencijalni izlaz iz krize i obećavao nove predsedničke izbore i ustavnu reformu. I sve vreme, Rusija je bila previše spremna da iskoristi ukrajinsku nestabilnost da bi utvrdila svoje ciljeve. Treća lekcija originalnog Hladnog rata možda je najbitnija. Događaji, a ne ranije planirane politike i posebne strategije, uobičajeno određuju američko i sovjetsko ponašanje. U trenutnoj krizi u Ukrajini i drugim krizama, SAD i njeni evropski saveznici trebalo bi stoga da se fokusiraju na uticaj na ruske izbore oblikovanjem događaja, a ne pokušajima da se promeni način na koji Kremljin vidi stvari. U praksi, to znači da bi Vašington, zajedno sa EU, trebalo da se posveti ekonomskoj pomoći Ukrajini, koju ona očajnički traži (pod uslovom da se preduzmu pravi koraci kako bi se popravio korumpiran politički sistem) i da insistira na tome da ukrajinski lideri stvore vladu koja će imati legitimitet u istočnom delu zemlje, te da stvore okruženje u kojem će Ukrajina moći da sarađuje i sa Evropom i sa Rusjom, bez potrebe da bira. Ako se američka politika pokrene u tom pravcu, ruski izbori će biti konstruktivniji. U ovom trenutku, emocije su jake u Moskvi, Vašingtonu i evropskim prestonicama, a konfrontacija u Ukrajini je u zamahu. Ukoliko nekako kriza u Ukrajini izbledi, intenzitet novog Hladnog rata će oslabiti, ali se neće završiti. Ukoliko se kriza u Ukrajini zaoštri (ili kriza negde drugde nastane), nastaviće se sa novim Hladnim ratom. Drugim rečima, Ukrajina je centralna tačka za odluku o pravcu konfrontacije, ali neće sve zavisiti od nje. Baš kao i originalan Hladni rat, novi Hladni rat će se igrati na više nivoa i neće početi da se razrešava sve dok obe strane ne prepoznaju visoke cene kursa na kojem su i ne odluče da preduzmu teške korake koji vode do drugačijeg puta.