Rusofobija dva veka "drma" Britaniju

Без обзира на све промене, Британија не мења своју политику према Русији — то је константа већ скоро 200 година. Таман када је јавност могла да помисли да би најављена посета британског министра спољних послова Бориса Џонсона Москви могла да значи корак у побољшању англо-руских односа, поремећених још одавно, и Форин офис и сам Џонсон потрудили су се да дубоко закопају такву врсту наде. Џонсонова посета не значи повратак на нормалне односе, а министар наставља да „спроводи одлучну политику у оним питањима у којима се не слажемо“, изјавила је портпаролка Форин офиса. Она је такође нагласила да се британска политика према Русији реализује према принципу „сарађуј, али буди на опрезу“.

„Да будемо прецизни, Русија нема добре намере. Они су умешани у сајбер-рат, у подривање земаља Западног Балкана. Видите шта се дешавало у Црној Гори, а да не говоримо шта се дешава у источној Украјини. То је потпуно неприхватљиво. Они морају да се промене и покажу да им се поново може веровати“, рекао је Џонсон, пре почетка састанка министара спољних послова и одбране ЕУ у Бриселу. Према његовим речима, нико у Европи и САД није желео повратак у хладноратовске дане. Циљ мора да буде разговор са Русијом и њен, како је Џонсон рекао, повратак на „прави пут“. Ексцентрични министар спољних послова Велике Британије и раније се одликовао ратоборном антируском реториком, која је своју кулминацију достигла прошле године, када је позвао на демонстрације испред руске амбасаде у Лондону због руске антитерористичке акције у Сирији.

Иако Џонсонова реторика врло често одудара од дипломатског речника и обичаја, ако се осврнемо уназад и погледамо како су изгледали англо-руски односи кроз модерну историју, видећемо да је данашња британска политика према Русији само наставак континуитета. „Извесно је да Велика Британија не мења своју политику. У САД је постојао једно време тренд настојања да политика буде промењена, али у Британији то није случај, без обзира на ’брегзит‘, без обзира на промене у Конзервативној странци, без обзира на чињеницу да је Борис Џонсон имао другачији став у односу на неке друге конзервативне политичаре“, објашњава историчар Чедомир Антић.

Британија је била држава која се најгласније противила руској политици после 2000, наставља он. „У Британији још од тридесетих година 19. века постоји један политички феномен који је био називан русофобијом, а у последњих неколико деценија, пошто је фобија везана за болест, назива се антирусизмом. Русофобија је један од већих симбола када је реч о мржњи према једном народу, и та мржња је постала јако утицајна на политику Велике Британије и САД“, каже Антић. Русофобија је подстицана из разних извора, додаје, а на њено усвајање утицале су како разлике у култури тако и миленијумски сукоб Истока и Запада.

„Русија је од тридесетих година 19. века постала нека врста британске другости. Историју је увек могуће посматрати, и хиљадама година је посматрају посредством великих архетипских сукоба: Исток—Запад, добро—зло, слобода—ропство и тако даље. Британска политика доминантно је препознавала у Русији европску државу, државу која не припада Истоку, али државу која је антипод Британији. У Британији се дуго веровало да Русија жели не само да угрози слободу западних народа већ и да угрози постојање саме Британије“, каже Антић.

И данас у музеју лондонског Тауера стоји цитат Петра Великог који каже да Русија треба да осваја запад, и данас ће став британске политике према Русији бити негативан, ма каква Русија била, додаје Антић. Британска политика је имала негативан однос према Русији чак и у Јељциново време. Чак је и тада британска политика Русију је посматрала са одређеним подозрењем и подсмехом, каже Антић. „То је став који ће Британија мењати како се њена јавност буде суочавала са чињениц-ом да Британија није више велика сила, а то суочавање траје већ дуги низ деценија. Она више нема снаге да буде нешто друго у великом сукобу између САД и Русије, него да буде чаркар, неко ко треба да изазове реакцију Русије, па да онда реагује Америка“, закључује Антић.