6 teorija o Vladimiru Putinu: Genije, ubica ili lopov?

Kao što smo svi primetili, Vladimir Putin je svuda oko nas. Ruska vojska zavodi red u Siriji, na istoku Ukrajine ih zvanično nema, ali i pored toga Ukrajinci nekako ne mogu da zauzmu Donbas, Krim je pripojen Rusiji, a širom Evrope Putin ima toliko poklonika među političkom elitom da ga svi neprijatelji optužuju kako "meša prste u izborne procese od Francuske do Češke". A da, ako je verovati obaveštajcima CIA i NSA, čak je i Donalda Trampa doveo na vlast u SAD. Zbog svih tih priča koje kruže o najverovatnije najmoćnijem čoveku na svetu, pojavili su se i mnogi mitovi.

Zbog svoje enormne popularnosti, ali ujedno i velikog broja kritičara, u svetu je zavladala pojava koju britanski "Gardijan" naziva "Putinologija". Ispada da je "Putinologija" proizvela šest različitih hipoteza o ruskom predsedniku. Nijedna nije potpuno tačna, ali ima i onih koje nisu u potpunosti netačne.

Stvar je jednostavna: dok ceo svet igra "ne ljuti se čoveče", Vladimir Putin igra šah. Anektirao je Krim (Rusi će reći "vratio ga tamo gde pripada") bez ispaljenog metka, vratio je Jaltu, preuzeo je konce i Siriji i tako izgurao (a bogami i ponizio) svetskog policajca SAD, koje su godinama podržavale pobunjenike koji su hteli da sruše Bašara al-Asada. Asad danas vraća kontrolu nad zemljom, a pobunjenici su se pokazali kao teroristi. Štaviše, pridobio je poverenje Turske, NATO članice koja je baš kao i SAD podržavala "pobunjenike".

Pridobio je veliki broj evropskih političara, mahom onih sa desnog spektra, i za sada mu odlično ide u demontiranju svetskog poretka koji je nastao posle Drugog svetskog rata, zamenjujući ga velikim brojem bilateralnih sporazuma u kojima je Rusija mahom stariji partner. Osvaja Arktik, zauzimajući veliku teritoriju prebogatu gasom i naftom, i vraća Rusiju na staze stare moći.

Ako su optužbe američkih obaveštajnih službi tačne (iako za njih nije predočen nijedan dokaz), Vladimir Putin je odabrao predsednika SAD. Ukoliko je to istina, onda Vladimir Putin s pravom nosi nadimak "car", kako ga oslovljavaju najbliži saradnici, a Amerika prestaje da bude ozbiljna država. Posledice za navodno mešanje u američke izbore? Proterivanje 35 ruskih diplomata. Mala cena za "svog čoveka" u Beloj kući.

Kod kuće - stanje redovno. Opozicija razbijena, ućutkana, nesposobna da stvori veći otpor i privuče osetniji deo biračkog tela. Za Putina glasa oko 70-75% Rusa, koji podržavaju rad svog predsednika. Štaviše, više od 50 posto Rusa u nedavnoj anketi reklo je da je zemlja pod Putinom u najboljem stanju u poslednjih 100 godina.

Po dolasku na vlast 1999. godine, Putin je igrao pametno. Rusija je bila na kolenima zahvaljujući katastrofalnoj politici Borisa Jeljcina, najgoreg ruskog lidera u istoriji, a Putin je u početku bio odličan prema Zapadu. Politička elita SAD i EU ga je opisivala kao "sposobnog čoveka otvorenog za saradnju", a mediji od "Gardijana" do "Njujork tajmsa" kao "mladog političara koji obećava novu, svetliju budućnost za odnose Rusije i Zapada". Tako je Putin sitnim koracima podizao ekonomiju zemlje, Rusija se bogatila, životni standard rastao, vojska se obnavljala. Upravo zbog svega gore navedenog, Putin se na Zapadu smatra "zlim genijem".

Prvi utisak nakon Putinovog pojavljivanja na televiziji, kada je Jeljcin najavio da se odriče vlasti u korist "mladog i energičnog premijera" nije bio bog zna šta. Omaleni Rus hladnog izraza lica, retke kose i piskavog glasa, nije delovao obećavajuće. Tada se u javnosti plasirala priča da je Putin bio "osrednji KGB agent", maltene niko. Ovu teoriju treba dva puta proveriti, jer Putin zaista u sebi ima osobine i osobine "običnog čoveka". Međutim, upravo njegova pojava učinila mu je najveću uslugu: svi su ga u početku smatrali za prosečnog čoveka.

Prvak Lenjingrada u džudou, čovek koji je imao daleko kompleksnije špijunske zadatke u istočnoj Nemačkoj nego što se u prvi mah činilo, pažljiva politika po sistemu "ostani ispod radara sve dok dovoljno ne ojačaš"... sve su to pokazatelji da je ruski predsednik sve samo ne "niko". Pa ipak, on uporno insistira na tom imidžu. U brojnim intervjuima ističe da je "običan čovek", priča o finansijskim problemima kroz koje je prolazio devedesetih godina "kao i svaki Rus", i stalno ponavljao koliko je sreće imao. Zna iste viceve, sluša istu muziku i gleda iste filmove kao i cela njegova generacija iz Sankt Peterburga. Bio je prosečno dete prosečne porodice iz Lenjingrada. Pa ipak, prosečan sovjetski sin dočekaće četvrtog američkog predsednika i petog premijera Britanije. I to kao čovek koji je moćniji od njih.

Kako je Putinova moć rasla, tako su se množile razne teorije o njemu, naročito one pogrdne. Tako je jednu od njih 2005. objavio magazin "Atlantik", gde je Brenda Konors, jedna od stručnjaka sa Mornaričke akademije u SAD pisala kako "Putinov govor tela ukazuje na to da je ruski predsednik pretrpeo šlog". Ta teorija bazirana je na analizi Putinovog kretanja, koje ga navodno sprečava da u potpunosti koristi desnu stranu tela, zbog čega se njegova leva ruka njiše više od desne kada hoda. Međutim, kasnije je otkriveno da je to hod koji svi agenti KGB uvežbavaju, kako bi im bilo lakše da u slučaju opasnosti što brže izvuku oružje.

Nakon prvog susreta sa Putinom tadašnji predsednik SAD Džordž Buš mlađi rekao je da je "pogledao u njegove oči i video mu dušu". S druge strane, njegovi savetnici bili su skamenjeni. Tadašnja šefica diplomatije Kondoliza Rajs rekla je kako ju je Putin "bukvalno ostavio bez teksta". - Bila sam ukočena. Učinio je da se osećam nelagodno - rekla je tada Rajsova.

Kolin Pauel, poznat po iznošenju lažnih dokaza pred UN o navodnom oružju za masovno uništenje koje (ni)je posedovao Sadam Husein, rekao je Džordžu Bušu: - Možda ste mu videli dušu, ali ja u njegovim očima vidim tri slova: KGB. Postoji razlog što tako dobro govori nemački - skeptično je poručio Pauel. I tako je ostalo i ubuduće. Kad god je Putin bio fin i ljubazan, to je bilo zato što je "KGB agent koji manipuliše". Kad god je bio loš prema nekome - kao prema Angeli Merkel kada je u sobu uveo svog labradora iako je znao da kancelarka ima paničan strah od pasa - to je radio jer je "KGB agent koji na taj način ostvaruje psihološku nadmoć".

Nesumnjivo je da je KGB formirao veliki deo Putinove profesionalne ličnosti: od 1974. godine i dana kada je diplomirao pa sve do raspada SSSR 1991. godine neprekidno je radio u službi. Štaviše, KGB nije bio samo služba, već i škola, poput one u Moskvi koju je Putin pohađao. Ruski predsednik je po dolasku na vlast doveo neke stare prijatelje iz KGB, jer "jednom u službi, uvek u službi".

Sve do 2009. godine, glavne optužbe Putinovih kritičara potpomognutih podrškom političara i medija sa Zapada fokusirale su se na kršenje ljudskih prava, cenzuru medija, invaziju na Čečeniju.. Međutim, tada počinju priče o enormnom bogatsvu koje Putin poseduje i njegovom gomilanju. Opozicionar Aleksej Navaljni počeo je javno da kritikuje Putina i nejgovu Jedinstvenu Rusiju, nazvavši ih "aparatom prljavih lopova". I tako su tumači "Putinologije" skrenuli fokus: Putin više nije bio ubica, već lopov. naravno, sve tvrdnje Navaljnog (bez opipljivih doaza) Putinovi kritičari dočekali su raširenih ruku i postavili ih kao "apsolutno tačne", iako su u tim tekstovma najčešće formulacije bile "navodno", "kako se navodi" i "neimenovani izvor".

Ipak, Putinovi prijatelji jesu postali milioneri, a bahati oligarski - razni Abramoviči, Deripaske i ostali, bili su postrojeni. Činjenica je da je Rusija profitirala od Putinovog čvrstog stava prema njima, ali da li su takođe i ruski predsednik i njegovi prijatelji i saradnici. Verovatno, ali ne i sigurno.

Ruski opozicionari, kao i brojni mediji (isti oni koji su ga veličali na početku mandata) Putina su neretko puta proglasili za ubicu. Svaka smrt bilo kog političkog protivnika, opozicionog novinara ili političkog neistomišljenika automatski se pripisuje na dušu ruskom predsedniku. Bivši ruski tajni agenti koji su odlučili da strogo čuvane tajne Kremlja podele sa Britancima, Amerikancima, i svima koji su bili spremni da im pruže azil misteriozno su umirali od trovanja, sumnjivih samoubistava... i opet, krivac se "znao" unapred. Međutim, Rusija nije anarhična država, gde vlada nema nikakvu moć, niti je totalitarna država, gde postoji apsolutna vlast, već je nešto između, smatra britanski "Gardijan".

Kada optužuju Putina da je ubica, mnogi misle na smrti špijuna Aleksandra Litvinjenka, novinarke Ane Politikovskaje ili opozicionara Borisa Njemcova. Međutim, niko ne smatra američke predsednike ubicama zbog invazija na Irak, Avganistan, Libiju, Siriju... niti britanske premijere koji su im u tome svesrdno pomagali. Problem za one koji optužuju Putina je to što su ubice Politikovskaje i Njemcova uhapšene i osuđene na doživotnu robiju, a dokaza o Putinovoj umešanosti nema. Kao što britanski list navodi: Mnogo je onih koji viču, a jako malo onih koji to mogu da dokažu.