Gori južna granica Donbasa: Ukrajina teškom artiljerijom gađa poruska sela

"Борбе се воде дуж целог јужног фронта. Места Саханка, Лењинское, Коминтерново су под гранатирањем. Напад је почео у 10:00 часова и престао је само за кратко време "

U ovom trenutku, sukobi se ponovo rasplamsavaju, nakon više meseci relativnog zatišja. Ove borbe prate i nova, iako slabašna obećanja, u obliku nastojanja Trampove administracije da s Rusijom postigne veliku pogodbu koja bi podrazumevala i trajno okončavanje sukoba u Ukrajini, uz povratak njenog teritorijalnog integriteta. Problem leži u činjenici da dogovor u skladu s proklamovanim nastojanjima Ukrajine toj državi ne bi bio u suštinskom interesu, na šta Rusija možda i računa.

U ovom trenutku, sukobi se ponovo rasplamsavaju, nakon više meseci relativnog zatišja. Ove borbe prate i nova, iako slabašna obećanja, u obliku nastojanja Trampove administracije da s Rusijom postigne veliku pogodbu koja bi podrazumevala i trajno okončavanje sukoba u Ukrajini, uz povratak njenog teritorijalnog integriteta. Problem leži u činjenici da dogovor u skladu s proklamovanim nastojanjima Ukrajine toj državi ne bi bio u suštinskom interesu, na šta Rusija možda i računa.

Paradoksalno, trenutno stanje u Donbasu - koje podrazumeva poluzamrznuti konflikt - postalo je najbolja opcija za Kijev. Istina, vojnici i civili s obe strane fronta stradaju, i to nije dobro. Ipak, Ukrajina je pošteđena velikih troškova - više nije u obavezi da izdržava oblast propale industrije, trpi njene korumpirane oligarhe, političku elitu, i kriminalne bande, niti da ugađa njenom pro-sovjetskom, odnosno pro-ruskom stanovništvu. Da Rusija nije okupirala Donbas nakon evromajdana 2014. godine, Kijev ne bi bio u stanju da sprovede sistemske reforme i izgradi stabilnu demokratiju koja uživa podršku većine njenih građana. Budući da je ruska okupacija Donbasa, i jednako anti-ukrajinski nastrojenog Krima primorala Moskvu da izdržava ove zaostale regije, nije ni čudo što Ukrajina ne žuri s primenom sporazuma iz Minska i povrati kontrolu nad isto-kom zemlje.

Isto tako, i ruski entuzijazam za Donbas je drastično opao od rane 2014. godine, kada su njihovi “mali zeleni” zauzeli Krim, izazvali nemire u istočnoj Ukrajini i planirali transformaciju nekoliko njenih regija u “Novu Rusiju”. Novoruski projekat brzo je propao usled nedostatka entuzijazma za secesijom većine stanovnika pomenutih oblasti, i zahvaljujući sposobnosti ukrajinske vojske da suzbije pobunjenike na teritoriju koju do danas drže. Obaranje malezijskog aviona pokazalo je stepen političke opasnosti od izazivanja sukoba putem proksija. Ipak, Moskva ne želi da se u potpunosti povuče iz konflikta kako bi održala polugu pritiska na Ukrajinu i njene buduće izbore. Zato i podržava, i vojno i ekonomski, sukob koji je izneverio sva početna očekivanja i postao izvor novih opasnosti.

Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD-a narušava ovaj stabilan, iako ne idealan ekvilibrijum. Njegov afinitet prema Vladimiru Putinu najavljuje fundamentalnu promenu američke spoljne politike ka razumevanju ruske, umesto ukrajinske perspektive. Jednaku brigu izaziva i Trampovo protivljenje strukturama EU i NATO patka, njegova podrška Bregzitu, demonizacija Nemačke, i podrška desničarskim populistima koji nastoje da podriju evropske institucije, prekinu transatlantsko partnerstvo i unište predstavu o jedinstvenom Zapadu. Sve ovo će ohrabriti Putina da preuzme inicijativu i potraži novo rešenje za izlazag iz kaljuge Donbasa.

Vojna eskalacija, u kojoj bi Putin iskoristio promene u američkoj administraciji za pokretanje široke ofanzive protiv Ukrajine, nije verovatna, ali ni nemoguća. Ruski predsednik bi mogao da protumači Trampovu podršku kao zeleno svetlo za udarac kojim bi se rešila ukrajinska kriza. U svom telefonskom razgovoru 28. januara, dvojica lidera su razmatrali mogućnosti “partnerstva” po nizu pitanja, uključujući i ukrajinsko. Kao što su mnogi uzbuđeno primetili, u danima nakon ovog razgovora došlo je do razmene artiljerijske vatre kod Advejevke i Marijupolja.

Putin svakako prepoznaje činjenicu da bi rasplamsavanje frontalnog rata dovelo do ogromnih žrtava na obe strane i razaranja velikih delova Ukrajine. Došlo bi i do traćenja ruskog ljudskog i ekonomskog kapitala,, snažnog otpora kod Ukrajinaca, raseljavanja miliona ljudi, što bi primoralo Rusiju na instaliranje okupacionih vlasti koje bi mogle da isprazne domaći budžet i unište rusku državu. Mali broj lidera bi se odlučio na takav samoubilački potez, ukoliko ostavimo po strani ideologiju i lične ambicije.

Pre će biti da eskalacija sukoba predstavlja uvod u veliku nagodbu između Trampa i Putina. Najbolji scenario za Ukrajinu podrazumeva da Putin iskoristi Donbas kao sredstvo za ostvarivanje interesa na drugim mestima, bilo ukidanjem ekonomskih sakncija, ili održavanjem Asadovog režima u Siriji. Nakon toga bi usledilo povlačenje ruskih trupa iz Ukrajine, uskraćivanje pomoći separatistima i prepuštanje okupiranjih teritorija Kijevu.

Takav scenario bi Putinu doneo poene u Evropi i SAD-u, predstavljanjem Rusije kao miroljubive zemlje koja teži stabilnosti i prijateljstvu sa Zapadom. Na domaćem planu, Putin bi morao da predstavi povlačenje kao pobedu, što imajući na umu efikasnost njegovog propagandnog aparata, i u svetlu ruskog zamora sukobom u Donbasu, ne bi bio veliki problem. Kijev ne bi mogao da odbije takvu ponudu. Ipak, povratak Donbasa bi se mogao pokazati nelepim poklonom. Pred Ukrajinom bi bio totalni rat sa separatistima u kome bi ona najverovatnije pobedila, ali uz ogromno ulaganje i velike žrtve, da ne pominjemo kasnije pridobijanje simpatija anti-ukrajinskog stanovništva. Ekonomista Anders Aslund je cenu reintegracije Donbasa procenio na 20 milijardi dolara, što je jedva nešto manje od godišnjeg ukrajinskog budžeta.

Političke posledice povratka Donbasa bi po Ukrajinu bile veoma nepovoljne. Time bi se u izborni proces vratilo nekoliko miliona anti-zapadnih glasača koji bi se protivili prozapadnim reformama. Proruske snage u čitavoj zemlji dobile bi dah novog života. Slično bi bilo i s oligarsima i tajkunima. Tako bi Donbas povratio svoju retrogradnu ulogu koju u politici Ukrajine igra od 1991. Došlo bi do ponovne polarizacije zemlje na istočni i zapadni deo, što bi Kijev ostavilo politički i ekonomski impotentnim. Putin bi, pak, postigao upravo ono što želi, nestabilnu Ukrajinu bez potrebe za odrđavanjem jednog ekonomski upropašćenog regiona.

Nemoguće je pogoditi koji će se od navedenih scenarija ostvariti. Suština leži u činjenici da se Trampovom nepredvidivošću i proruskim simpatijama otvaraju mogućnosti za svaki od njih. Budući da se postojeći status kvo ne može još dugo održati, Ukrajina mora da razbije realističnu strategiju za rešavanje problema Donbasa.

Dobra vest je da je Ukrajina spremna na otvoreni rat s Rusijom, kao i na prestanak dotoka ekonomske pomoći iz Vašingtona. Loša vest je da nije spremna na jedini scenario koji je može uništiti po minimalnoj ceni za Putina - povratak Donbasa. Šta god da Kijev odluči, tome mora da prethodi jasan stav o tome šta je važnije, nezavistnost, ili teritorijalni integritet. Dogovori iz Minska omogućili su Ukrajini da uživa u prvoj i teži drugoj navedenoj stvari. Takvo stanje nije moglo da traje večno, ali su ga Tramp i Putin još više skratili. Pre Trampa, Ukrajina je mogla da izbegne donošenje teških strateških odluka. Dolaskom Trampa, više nema taj luksuz.