Ispovesti službenika Buša, Klintona i Obame: Sve je bilo ok, a onda su javili da je Sloba uhapšen

Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.

„Били смо јако дисциплиновани, имали смо детаљан план како првих 100 дана треба да изгледа: два путовања у иностранство, економски самит… Сећам се да смо имали план за април, последњи месец тих 100 дана. Одједном, ухваћен је Слободан Милошевић“, присетио се Ендрју Кард, Бушов шеф кабинета у Белој кући. Првих 100 дана у демократским државама сматра се тренутком „пролазног времена“ нове администрације. Тако и у САД-у, где председници имају посебне стратегије за тај период. Само што никада, али баш никада, ствари не иду онако како су си они замислили.

Њујорк тајмс је направио збирку сведочења из администрација Била Клинтона, Џоџа Буша млађег и Барака Обаме, од којих је према анкетама након 100 дана најбоље стајао Буш. Он је изборе добио врло тешко. Ала Гора победио је иако је освојио мање гласова. Па је следило мучно пребројавање сваког гласа на Флориди. Све је то пребродио, након инаугурације имао је већ подршку од 57 одсто, након 100 дана 62 одсто. Али, баш кад су његови људи помислили да ће све бити у реду, прво је улетео инцидент када је 30 америчких и британских бомбардера ударило по противваздушној обрани Ирака још под Садамом Хусеином, јер је овај ометао њихове патроле над том земљом у складу са одлукама УН. То чак и није била таква криза, колико их је бомбардовање затекло неприпремљене.

„Пришла ми је Кембел Браун са НБЦ и питала ме: „Зашто бомбардујете Ирак?“ Рекао сам: „Како то мислиш?“ У току је бомбардовање Ирака, а ти за то не знаш!?“, испричао је Бушов ПР Ари Флечер. Отишао је до Кондолизе Рајс, али ни она није имала појма о томе. Па су звали министра обране Доналда Рамсфелда… и тако даље. Али, преживели су. Али само до 1. априла кад су нове власти у Србији прво изненада ухватиле Слободана Милошевића, што је била светска ударна вест. Тешко је и замислити чиме су се могли бавити, а да не буду присиљени у то гурнути у страну. И док су се још привикавали на Милошевића, амерички шпијунски авион сударио се с кинеским ловцем близу обале НР Кине. Не жест-око, права ситница, али сасвим довољно да је амерички пилот морао присилно да слети у Кину заједно са 24 члана посаде.

„Ниједна од те две ствари није нам била у плану за првих 100 дана“, горко је рекао Кард. Саветница Карен Хјуџс управо је изашла из Бушове канцеларије и налетела на упаљени ТВ који је приказивао ЦНН-ов наслов ударне вести. Оно што гледаоци нису знали био је кркљанац у авиону чија је посада, тражећи место за хитно слетање, још хитније морала да уништава све поверљиве информације. „Завршило се тако што смо послали саопштење користећи реч ‘жалимо’. Рекли смо да то није извињење, само да жалимо због тога. Кинези су рекли да то јесте извињење“, испричао је Флечер. Ипак, кратко затим, Буш је завршио такво осматрање Кине, иако је била реч о међународном ваздушном простору.

Обама је са својим првим мандатом имао неупоредиво тежи почетак, прави ниски старт. У јануару 2009. САД-у је претила најгора криза у 80 година, глобална финансијска криза. „Финансијска тржишта су се смрзла. Аутоиндустрија само што се није урушила. А то је било само оно код куће“, набрајао је Рам Емануел, Обамин шеф кабинета. За месец дана САД је имао 800.000 изгубљених радних места, претили су им још милиони отказа и хиљаде милијарди долара дуга. А поврх тога имали су за вратом два рата са 180.000 војника. „Сматрали смо да у првих 100 дана морамо направити озбиљан економски напредак. Обама је зато био и изабран, сви су се јако трудили“, причао је Емануелов заменик Џим Месина. Два месеца касније једна од мера је била да Генерал Моторсу и Крајслеру одобре финансијску помоћ. Након у милијардама долара монструозно скупог спасавања банака.

Многи су их грађани пљували јер „бацају добар новац на лоше типове“, али Обамина екипа од почетка је знала у шта се упушта. Оно велико и непланирано догодило се 8. априла 2009. Сомалијски пирати отели су амерички трговачки брод „Маерск лајн“. „Сећам се, чим се то догодило, да је потпредседник Џо Бајден ушетао на састанак саветника и рекао: „Шта је следеће? Куга!?“, открио је Месина. Виши саветник Дејвид Акселрод био је још сликовитији: „Председник је имао 10 минута да одлучи хоће ли да одобри напад морнарице на пирате. „Фоке“ су биле на 100 метара од пирата, у води. Рекли су: „Мислимо да можемо да средимо пирате, али би могли да погодимо капетана брода. Имате 10 минута“. Био је то најтежи дан председника.

А тек Бил Клинтон… „Како је председник Клинтон често говорио, мислим да је мој медени месец трајао око 30 минута“, описао је његов шеф кабинета Мак Мекларти. Клинтон је, наиме, изборе добио комотно, а и на почетку је имао лепих 58 одсто подршке у анкетама. Само што је од самог почетка избио скандал када се открило да је Зое Бајрд, коју је Клинтон предложио за главну државну тужитељку, запослила у свом домаћинству двоје илегалних миграната, брачни пар. Чим је пукла вест, нашли су се на сто мука. Размишљали су могу ли се извући са тим да се она извини, да плати све порезе, таксе и што је све требало. Проблем је био у томе што су на све стране по министарствима именовали мушкарце, апсолутно су хтели да имају једну жену, а очигледно је било да су на то јако политички рачунали. Није прошло дуго, само неколико дана, а једно од битнијих обећања Била Клинтона из кампање свом силином ударило је у зид. Била је реч о укидању забране за хомосексуалце и лезбејке који су се тако отворено декларисали, да имају право да служе војску.

„То је управо експлодирало. Проблем је још горим чинило то што то није било само страначко питање. Сам Нун, демократа из Џорџије, председавао је одбором за војна питања у Сенату. А он је рекао: „То се неће догодити!“, казала је Маргарет Макерс, тадашња портпаролка Беле куће. Каулин Пауел их је матирао када је рекао да је и он против. Били су у ситуацији да нису имали подршку ни у јавности, ни у парламенту, нити их је командант војске подржавао. Тај део агенде им се распао, а још није прошао ни читав месец. 100 дана је било ужасно далеко. И пре него што је „пролазно време“ истекло, догодио се оружани упад ФБИ-ја на ранч код Вакоа на који се сместила фундаменталистичка хришћанска секта Давидијанаца. Упад је уследио након што је вођа секте Дејвид Кореш за себе прогласио полигамију, након што се писало о физичком злостављању деце, силовањима, поседовању оружја и сличним стварима на ранчу са 132 људи. С обзиром да је била реч о фанатицима који су очекивали ствари попут другог доласка Исуса Христа и смака света, борили су се до смрти, а имали су јако пуно оружја, сукоб 19. априла 1993. био је ужасан.

76 поб-ијених на ранчу, од којих пуно и деце, четири уб-ијена и 16 рањених владиних агената. „Било је то ужасно из пуно разлога. Опсада је трајала већ 50 или 60 дана. ФБИ зато и јесте кренуо у напад. Сва та деца… Јасно се сећам како сам ходала по Белој кући, сви су имали упаљен телевизоре. Све што се могло видети била је ватрена стихија, а ми нисмо могли да видимо ништа у том пламену“, причала је Мајерс. „Сви смо знали да је то високоризично и крајње непредвидљиво. Али нешто је морало да се учини како би се заштитила деца“, додао је Мекларти. Неколико дана после стигао је и стоти дан.

Slobodan Milošević rođen je u Požarevcu 20. avgusta 1941. godine, u porodici oca Svetozara i majke Stanislave Milošević. Bio je bio jedan od osnivača i prvi predsednik Socijalističke partije Srbije, od njenog osnivanja 1990. do decembra 2006. godine, devet meseci nakon što je preminuo u zatvoru Haškog tribunala. Demokratska stranka je svoju dugogodišnju vladavinu godine započela hapšenjem, kidnapovanjem, pa protivustavnim izručenjem predsednika Miloševića Haškom tribunalu, a ovaj “demokratski” čin će ostati upamćen kao sraman deo srpske istorije. Na osnovu uredbe Vlade Republike Srbije, koju je potpisao Zoran Đinđić, Milošević je izručen Haškom tribunalu zbog sumnje da je počinio ratne zločine protiv čovečnosti i genocid u ratu vođenom na teritoriji bivše Jugoslavije, kao i protiv Albanaca sa Kosova i Metohije!

Na Vidovdan 1389. godine Turci su odsekli glavu knezu Lazaru, a 612 godina kasnije Demokratska stranka je isporučila Haškom tribunalu glavu dugogodišnjeg predsednika naše države Slobodana Miloševića. Koliku su Turci naneli štetu srpskom narodu govori se vekovima, a koliku štetu su Srbiji, Republici Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini nanele demokrate ovim nezapamćenim činom, danas se najbolje vidi. Demokratska stranka je svoju dugogodišnju vladavinu započela hapšenjem, kidnapovanjem, pa protivustavnim izručenjem predsednika Miloševića Haškom tribunalu, a ovaj "demokratski" čin će ostati upamćen kao sraman deo srpske istorije.

Lider i osnivač Socijalističke partije Srbije i predsednik SRJ Slobodan Milošević je na osnovu uredbe Vlade Republike Srbije, koju je potpisao Zoran Đinđić, izručen Haškom tribunalu zbog sumnje da je počinio ratne zločine protiv čovečnosti i genocid u ratu vođenom na teritoriji bivše Jugoslavije, kao i protiv Albanaca sa Kosova i Metohije!

Nekadašnji prvi čovek Srbije i Jugoslavije odveden je u Hag u strogo poverljivoj akciji, za koju je znao mali broj ljudi. Izručenje je, kako je kasnije u štampi opisivano, tokom popodneva, nešto oko 16.30, kada su u Centralni zatvor, gde je Milošević prethodno proveo tri meseca, stigli predstavnik kancelarije Haškog tribunala u Beogradu, jedan neimenovani predstavnik domaćeg pravosuđa i prevodilac. Dok su plato ispred Centralnog zatvora opsedale njegove pristalice i gomila novinara, svako na svom zadatku, bivšeg jugoslovenskog predsednika izveli su neprimećeno. Specijalno vozilo dovezlo ga je na Banjicu, do heliodroma, gde su čekali helikopteri, a prema nekim navodima, Miloševića je do Drine, pratilo čak četiri helikoptera. Na aerodromu u Tuzli, preuzela ga je ekipa britanskog transportera koja ga je odvezla do Holandije.

Čak je i predsednik SRJ Vojislav Koštunica o ovoj akciji naknadno obavešten. Inače, predaju Miloševića Haškom tribunalu Koštunica je tada okarakterisao kao nezakonitu i neustavnu. Jer ustav SR Jugoslavije nije predviđao mogućnost izručenja građana SRJ, uredbu Savezne vlade o postupku saradnje sa Hagom, donetu 23. juna, Savezni ustavni sud pet dana kasnije proglasio je neustavnom. Izručenje Miloševića Hagu je izazvalo političke sukobe i napetosti u Srbiji, a tako je Demokratska stranka postala jedina partija koja je predsednika svoje zemlje uhapsila i jednostavno predala Hagu. Jedan predsednik Demokratske stranke je izručio Slobodana Miloševića u Hag i napisao optužnicu protiv Vojislava Šešelja, dok je drugi predsednik DS-a uhapsio Radovana Karadžića, i tako je Demokratska stranka, demonstrirala silu i pokazala da je ona ta koja odlučuje ko će biti na slobodi, a ko u zatvoru.