"Ako Dodik otcepi Srpsku od BiH, izbiće rat u regionu i sukob Rusije i Zapada"

Tužilaštvo BiH je podiglo optužnicu protiv Mensura Đakića iz Brčkog i Begzada Kajtazija, rođenog u mestu Drenica u Srbiji, zbog ratnih zločina nad srpskim civilnim stanovništvom na području sela Bukvik kod Brčkog. Tužilaštvo tereti Đakića i Kajtazija da su, kao komandant bataljona i pripadnik 108. brigade HVO Bosanska Posavina, u septembru 1992. godine u vreme napada na selo Bukvik na području Brčkog počinili ratni zločin nad osobama srpske nacionalnosti. Oni su optuženi da su postupali suprotno odredbama međunarodnog humanitarnog prava i ženevskih konvencija o zaštiti civila i ratnih zarobljenika za vreme rata. Kajtazi se tereti da je ub,io dve žene srpske nacionalnosti, a Đakić da, kao komandant bataljona, nije sprečio jednog pripadnika HVO-a da počini ubistvo tri zarobljenika srpske nacionalnosti, te da je propustio da procesuira i kazni počinioca.

24 godine od stravičnog zločina Nasera Orića u Kravicama bez presude. Tog 7. januara 1993. monstrumi zverski ubili 49 Srba, a 80 ranili. Dok su Srbi lomili česnice, u selo ušli koljači, s povicima “Alahu ekber”

Kemal Mehmedović Kemo, bojovnik Nasera Orića, više puta je, posle masakra u Kravici, nosio odsečene srpske glave po Srebrenici. Ovaj zlikovac je izjavljivao da će odseći najmanje 20 srpskih glava, a prema nekim svedočenjima, do aprila 1993. u grad ih je doneo 12. Poznato je da je odsekao glavu Anđelku Mlađenoviću, iz sela Ježestica. Anđelko je sahranjen bez glave.

У нападу на Лозничку ријеку у љето 1992. године Насер Орић је једну заробљену Српкињу која је била у поодмаклој трудноћи распорио ножем и живој јој извадио дијете из стомака, на исти начин усмртио је и заробљену Српкињу из Кравице, а једној Српкињи заробљеној у Факовићима је прије убиства ножем одсјекао прст, како би са њега могао да узме златан прстен, тврди Самир Авдић из Глогове код Братунца, који је од 1992. до 1995. године био припадник муслиманске војне јединице која се налазила под Орићевом командом.

У априлу 1995. године од Алије Изетбеговића из Сарајева дошла је наредба да се неки посао одради како би дошао НАТО и тај посао је уствари био што је Насер Орић дао наредбу Муји Манџићу, који је сада капетан и живи у Санском Мосту, а који је брат Смаје Манџића, да минобацачем 120 милиметара гађа игралиште средњошколског центра у Сребреници у моменту када су дјеца одржавала турнир у фудбалу. Мујо је ту наредбу извршио и гранате су убиле око 80 дјеце, а било је и доста рањених. Послије тога су оптужени Срби да су они бацили гранате, јер су српски положаји били одмах изнад положаја на којима се налазио Мујо – записао је Авдић.

Као одговор на нову опасност од понављања геноцида и нестанка, Срби су са својим суграђанима створили и сачували Републику Српску, дајући за њу у Одбрамбено-отаџбинском рату најбоље и најдраже што су имали. Стварање Републике Српске истовремено је представљало и реафирмацију културног идентитета и етоса Котроманића, Павловића, Вуковића, Косача и других наших властелинских породица, а тиме и свједочанство да је она још увијек најзападнија тачка досега ромејске, односно византијске цивилизације. У оквиру оваквог културног идентитета подразумијева се поштовање интегритета других култура, то јест суживот и узајамно поштовање, али се истовремено од других очекује поштовање наших вриједности. (Круна Котроманића у Амблему Републике Српске) Данас смо суочени са апсурдом пресуде Уставног суда БиХ о забрани Крсне Славе Републике Српске, светог архиђакона и првомученика Стефана, јер је то, шокантно звучи али, увредљиво за друге народе у БиХ!?! Ову одлуку и образложење исте ми данас разумијевамо као нови облик старе, вијековне србофобије (овај пут пројављене као покушај негирања Републике Српске), каква је манифестована у вријеме НДХ и нац,истичке Њемачке или најмрачнијем периоду отоманско-исламске агресије и окупације.Свети архиђакон и првомученик Стефан је и даље знак и извор нашег културног идентитета и етоса, али и потврда наше припадности аутентичној европској цивилизацији и њеним вриједностима. Стварајући Републику Српску бранили смо управо ту цивилизацију и систем вриједности, плаћајући је нашим одсјеченим главама, неколико деценија прије него што се остатак Европе суочио са истим проблемом. Настављамо данас свој историјски ход ка Есхатону, носећи лучу наших предака, чувајући и даље изграђујући свој културни идентитет, свједочимо да деструкција и зло нису победили, већ да су афирмација живота и универзалних вриједности преживјели и да ће наставити да трају. Ове 2017. године се навршило 635 година од када наш краљ Стефан Твртко I Котроманић потписује Повељу, у којој наставља предање својих предака, прослављање светог Стефана и 25 година од обнављања нашег културног идентитета стварањем Републике Српске, пројављеног и кроз прослављање свог заштитника, светог архиђакона и провомученика Стефана!

15. октобар 1991 – Дан када су СДА и ХДЗ разбили СР Босну и Херцеговину..... Наиме, прећуткује су кључни догађај од 15. октобра 1991. када су СДА и ХДЗ директно суспендовали Устав СР БиХ (и то кршењем дела који се односи на функционисање парламента, најважније институције у земљи) чиме је Социјалистичка република Босна и Херцеговина са три конститутивна народа формално престала да постоји, а СДА и ХДЗ приступили формирању нове двонационалне државе.Ниједна даља одлука коју су СДА и ХДЗ у парламенту и влади донеле, укључујући и ону о одржавању референдума о независности 1. марта 1992, није била у складу са Уставом СР БиХ, и према томе, не може се повлачити никакав политичко-правни континуитет између СР БиХ која је постојала од 1945. до 15. октобра 1991. и нове неуставне двонационалне муслиманско-хрватске државе, коју су након тога почели да праве Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман.Устав БиХ је након усвајања амандмана LIX-LXXX 31. јула 1990. године јасно дефинисао начин функционисања парламента БиХ, којим је био заштићен принцип конститутивности српског, муслиманског и хрватског народа, односно спречена могућност да се било која одлука у парламенту донесе прегласавањем представника једног народа. Уставом је прописано да у Скупштини БиХ постоји Савет за питање остваривања равноправности народа и народности БиХ, у којем се одлуке доносе сагласношћу представника свих народа и народности. Ако најмање 20 посланика из редова једног народа сматра да се предложеним скупштинским актом нарушава равноправност, тај предлог је аутоматски морао да буде потврђен од стране Савета. На тај начин је СР БиХ конституисана као република три конститутивна народа, у којој се одлуке на највишем нивоу могу донети једино сагласношћу представника сва три народа.Овај механизам је успешно примењиван наредних годину дана и два месеца од доношења уставних амандмана. Међутим, на скупштинској седници 14. и 15. октобра 1991. муслимански и хрватски посланици одлучили су да у Скупштини усвоје „Мемораднум о реафирмацији суверености Републике БиХ“, без сагласности српских посланика, одбивши да испоштују уставни механизам да, ако се најмање 20 посланика из једног народа (српских посланика у парламенту је било много више) успротиве неком предлогу, он аутоматски скида са дневног реда и прослеђује Савету. Такозвани „Меморандум о реафирмацији суверености БиХ“ није могао бити спроведен јер он није усвојен у Скупштини БиХ по законитој и уставној процедури. Ипак, муслиманске и хрватске странке су силом кренуле да спроводе неуставну одлуку, чиме су заувек срушиле правни поредак Социјалистичке републике Босне и Херцеговине.