Da li vas iritiraju objave prijatelja na društvenim mrežama?

"......Story: Šta biste voleli da promenite u svom životu u narednoj godini? Gordan Kičić: Svi smo postali robovi svojih telefona. Mislim da je to jedna od gorih stvari koje su se desile ovoj civilizaciji. Osuđeni smo na to. Evo, ne ispuštam telefon iz ruke. Slomljen je, nervira me. Ne sedim više uopšte za kompjuterom, sve gledam na telefonu jer je dovoljno veliki. Filmove još nisam počeo ali dokumentarce jesam. Zarobili smo se...."

Једино имам ФБ и тамо свега 50-ак пријатеља које познајем и лично. Већина њих су стицајем животних околности се расули по свјету и драго ми је што смо у контакту од САД-а....па до Италије. Али....нове и напредне технологије имају и своју цијену и неријетко многи плаћају данак свему томе....За мене је болест...опсесија или манија јер другачије не знам да дефинишем потребу појединаца да свакодневно постављају слике како сједе у том и том кафићу....пију кафу...који колач једу....са ким сједе у друштву...осјећају се сретно на том и том аеродрому чекајући лет за ту и ту дестинацију.......итд!!! Болесно....ретардирано....иритантно...... Управо из тих разлога неколико особа сам и уклонила због таквог будаластог понашања.....!!! Уђем на ФБ веома ријетко, само када пожелим да се јавим неком од пријатеља.....А слике и фотографије и држим тамо гдје им је и мјесто....у албуму !!!

Из године у годину на тржиште се избацују све паметнији телефони....а ми као људи управо због тих паметних апарата смо све глупљи и затуцанији.....!!! Гледам сада за славу Св Николе, гости само што заузму мјесто за стол-ом, одмах ваде телефоне и готово сви за вријеме ручка блеје у екране........?! Сјутрадан братово друштво и друштво мојих братаница понављају тај ритуал......сви сједе, блеје у екране, зову неког, звоне им телефони....Практично нико ни са ким не прича....питала сам се у себи да ли су они сви нормални или ја ненормална јер једина нисам имала телефон....Осјећала сам се као Алиса у земљи чуда! Са овом болесном манијакалном пандемијом и живот и обичаји губе апсолутно сваки смисао! Некада су славе и свадбе служиле да се људи и родбина друже, да се посјећују, да се знају и познају а данас улиц-ом пролазимо једни поред других као духови.... ни добар дан...како си...хвала....ни осмјех...ни поглед....Сада имамо СМС-ове и емотиконе и сувопарне честитке за све пригодне догађаје.....Осамљујемо се и не знамо да међусобно водимо ни најобичнији разговор ни дијалог......