VIDEO: Na ovim mestima se ledi krv u žilma

Za ostvo u blizini Brazila može se reaći da je noćna mora ljudi koji imaju strah od gmizavaca. S obzirom da se na svakom metru kavdartnom nalazi jedna zmija otrovnica, ovo ostvro je i dobilo naziv "Ostrvo zmija". Jezivo mesto nalazi se nedaleko od obale Brazila a toliko je opasno da je čak i brazilska vojska strogo zabranila prilazak ovom mestu. Pogledajte kako izgleda ovo ozloglašeno mesto:

Planina koja alpinistima LEDI KRV u žilama_____ U srcu kineske provincije Šensi nalazi se planina Hua Šan, koja privlače sve turiste avanturističkog duha. Hua Šan je visoka preko 2000 metara, i iako se ne može upoređivati sa, na primer, vrhom Mont Everest na Himalajima, mnogi smatraju da ova kineksa lepotica ima jednu od najopasnijih planinarskih staza na svetu. Huan Šan je najzapadnija od Pet svetih planina Kine, koje se sastoje od pet odvojenih vrhova. Do vrha postoje različiti, prilično opasni putevi. Iako od početka devedesetih postoji žičara i dalje ima onih koji žele da im se podigne adrenalin i idu težim i opasnijim putem. Samo oni najhrabriji se usude da se popnu koristeći čuveni most od dasaka poznatiji kao Čangkong Džandao, a površina po kojoj hodaju je široka svega tridesetak centimetara.

Građevinski poduhvati od kojih se ledi krv u žilama_______ Svet je pun neverovatnih građevina koje oduzimaju dah, arhitektonskih čuda kojima se divimo. Ovoga puta vas upoznajemo sa čudima kojima putujete dok upoznajete svet. Ovi putevi, mostovi i staze su samo za hrabre, oprezne i precizne putnike. Defnitivno su najstrašniji, ali njihov dizajn će vas potpuno oduševiti.

Najveća ruska misterija od koje se ledi krv u žilama…...... To je bila grupa studenata politehničkog fakulteta sa vođom grupe zvanim Igor Djatlov po kome je ovaj prolaz kasnije i dobio ime. Grupa se prvenstveno sastojala od osam muškaraca i dve žene koji su imali za cilj da se popnu na planinu Otorten. Naziv ove planine na jeziku plemena Mansi koji živi u ovoj oblasti znači „ne idi tamo“. Juri Judin, jedan od članova grupe, se razboleo pa se posle dva dana vratio kući. Ostali, iako su svi bili iskusni planinari i skijaši, su zalutali zbog loših vremenskih uslova i slabe vidljivosti. Zato su rešili da se ulogore na planinskoj kosi do jutra. 12. februara je prema dogovoru, trebalo da se jave, ali to se nije desilo. Potraga za njima, uključujući i vojsku i policiju, je pokrenuta tek 20. februara, a njihov šator je pronađen tek 26. februara. Bio je isečen iznutra i prekriven snegom. U njemu se nalazila obuća i odeća članova grupe.

Po tome bi se reklo da su izašli u žurbi, ali svojevoljno. Ono što nikom nije jasno je zašto su izašli iz šatora goli i bosi napolje gde je temperatura – 30 ˚C. Tragovi u snegu bili su dugi kilometar i po i vodili su ka drugom prelazu. Pola kilometra od logora, u šumi, pronađena su dva tela samo u donjem vešu, bez obuće, izgorelih dlanova i smrznuti.

Ova dva leša su bili dvadesetčetvorogodišnji Georgij Krivonišenko i dvadesetjednogodišnji Jurij Dorošenko. U blizini njihovih tela pronađeni su ostaci vatre, a grane na jednom drvetu su bile polomljene. Na osnovu ovoga istraživači su pretpostavili na su se oni peli na drvo kako bi ugledali kamp ili izvidili situaciju. Malo bliže napuštenom kampu pronađena su tri tela. Ona su bila smrznuta i na različitim mestima, ali u položaju koji pokazuje da su pokušali da se vrate u kamp. To su bila tela vođe puta Djatlova, Zine Kolmogorove i Rustema Slobodina. Samo je Slobodinova glava imala manju povredu, svi ostali su bili nepovređeni i bez tragova nasilja, tako da se smatralo da im je presudila hladnoća.

Preostala četiri planinara pronađena su tek posle dva meseca, duboko u šumi ispod četiri metra snega. To su bili Nikolas Tibo-Brižolela, Aleksandar Zolotarijov, Aleksandar Kolevatov i Ludmila Dubin. Oni su bili obučeni i to u odeću prethodno pronađenih članova grupe koja je bila iscepana i zaražena velikom količinom radijacije. Za razliku od prethodno pronađenih tela koja su bila nepovređena, kod ovih su tri imala velike povrede koje su, po doktoru koji ih je pregledao, mogle biti nanete samo od strane neke jake sile.

Kod jednog muškarca je bila teško povređena glava, a kod drugog muškarca i žene je bio polomljen grudni koš. Ono što je najčudnije, jeste da se ove unutrašnje povrede nisu videle spolja. Takođe, njihove kose su bile sede, tako da je i to iznenadilo istraživače s obzirom da je jedna od žrtava imala 37 godina, a druge dve su bile u dvadesetim. Četvrta žrtva je imala spoljašnje povrede, bila je bez jezika, očiju i dela lica.

Policija je tvrdila da je pronašla u potoku i da su povrede nastupile posle smrti od vode, ali slike sa lica mesta pokazuju kako kleči daleko od vode. Pristup celom području je bio zabranjen tri godine nakon ove nesreće. O uzroku njihove smrti postojale su tri teorije. Prva je tvrdila da ih je pobilo pleme Mansi jer su kročili na njihovu zemlju, ali tamo nije bilo tragova borbe ni bilo čijih drugih tragova osim njihovih. Druga teorija je tvrdila da ih je ubila lavina, ali u izveštaju sa mesta nesreće nisu pominjani nikakvi znaci lavine, a i vide se otisci njihovih stopala kako napuštaju logor. Treća teorija kaže da su vetrovi sa planine Holačahl stvorili Harmanov vorteks koji je stvorio infrazvukove koji imaju psihološki uticaj na ljude.

Najnovije teorije smatraju da se to grupa vanzemaljaca okomila na planinare jer jedna beleška u njihovom dnevniku glasi: ” Sada znamo da postoji snežni čovek i da se može sresti blizu planine Otorten.” Ali mnogi smatraju da je to bila šala i da su to oni govorili o sebi. I pored raznih teorija, ova nesreća ostaje nerazjašnjena i predstavlja najveću rusku misteriju. A Rusija je sama po sebi velika misterija kao i njeni ljudi, putevi… Ono što je poznato je da su ovi planinari pocepali svoje šatore iznutra i bez odeće i obuće izašli iz logora po velikoj hladnoći. Kada su pronađeni bili su mrtvi. A šta ih je ubilo to se ne zna. Novinari sa lica mesta koji su izveštavali javnost o ovom događaju su tvrdili da su planinari izašli iz logora odvojeno i svojom voljom, da su umrli od šest do osam sati posle poslednjeg obroka, da sila koja je nanela povrede žrtvama koje su poslednje pronađene nije ljudska, da je odeća na njima bila radioaktivna, da se ne zna ništa o stanju njihovih unutrašnjih organa i da su im tela bila tamno smeđa kada su sahranjivani.

Druga gupa planinara koja se nalazila oko 50 km od ove nesreće je tvrdila da je te noći u tom pravcu videla veliku narandžastu površinu na nebu. Neki izveštaji govore da je na mestu nesreće pronađeno puno metalnih ostataka što je dovelo do zaključka da je bila neka vojna vežba. Drugi smatraju da su pili zagađen otopljeni sneg pa su poludeli. Da su ovi planinari žrtva vojnog eksperimenta može da se obrazloži činjenic-om da su bili ozračeni, ali vojska nikada nije potvrdila ove informacije. Kasnije je potvrđeno da je u to vreme vršeno lansiranje super tajne međukontinentalne rakete R-7, ali njihova smrt i celo to područje ne govore da je ova raketa uzrok smrti.

Posle obdukcije, unutrašnji organi su nestali, a oni koji su videli tela kažu da im je koža bila tamna i narandžasto-smeđa. Takođe se veruje da su bili oslepljeni jer su, i pored suvih grana oko sebe, pokušavali da zapale vatru sa zelenim granama koje su kidali sa drveća. Sva dokumentacija vezana za ovu nesreću je proglašena za državnu tajnu. Dosije je jednom otvaran, ali mu nedostalu mnogi delovi.

Juri Judin, deseti član grupe koji se zbog bolesti ranije vratio kući, je rekao da jedna skija, naočare i deo odeće koji je ličio na vojnu uniformu, nisu pripadali njegovim prijateljima iako su se našli među stvarima nađenim na mestu nesreće. Stara legenda plemena Mansi kaže da je na tom istom mestu, koga oni zovu Planina smrti, stradalo devet ljudi iz njihovog plemena koji su se tu sakrili od poplave. Iako je zaključak sprovedene istrage bio da je uzrok njihove smrti moćna, tajanstvena sila, koja za tren oduzima život ni danas se ne zna šta im se tačno desilo. Da li je njihova smrt posledica delovanja neke paranormalne sile, vanzemaljaca, vojske ili nečeg drugog, ostaje tajna.