Lazanski: Nas i Amera 300 miliona

Нема више јефтине одбране у Европи. Новоизабрани председник САД Доналд Трамп затражио је од савезника на Старом континенту да повећају војне буџете, јер „Америка више неће да сама плаћа њихову одбрану”. Истовремено, неки функционери ЕУ све више говоре о потреби стварања праве и моћне европске армије, иако су тренутно Лондон и Рим против дуплирања НАТО-а. Ставови Берлина нису баш најјаснији, Немачка се труди да после „брегзита” буде центар неолибералног света у Европи, једини и најмоћнији предводник ЕУ, али је и даље за јачање НАТО-а, као и за чврсте војне споне са САД.

Ипак, после победе Трампа време је да Европа схвати да Америка размишља другачије од Европе, да је култура америчке већине другачија од европске. Јер, оно што је заједничко за Американце и Европљане нису вредности, иако госпођа Меркел инсистира управо на заједничким вредностима, већ институције. А то је велика разлика. Заправо, и САД и ЕУ имају поделу власти на извршну и законодавну, имају независно судство, као и владавину закона. Али, друштвене и моралне вредности америчке већине се у великој мери разликују од вредности којима се руководи већина Европљана. Наиме, америчко опасно непознавање света, мешавина интелектуалног изолационизма и империјалних интервенција у другим земљама доста су страни Европљанима. У САД више људи има пиштољ него пасош. Постоји ли нека земља у Европи у којој је то тако? Злобници би рекли да постоји, Србија. Било би занимљиво упоредити број пасоша са бројем легално пријављеног оружја, плус претпостављени број непријављеног оружја у Србији. Нас и Американаца 300 милиона. Пиштоља.

Наравно, милиони америчких грађана деле „европске” вредности. Но, погрешно је веровати да је победа Трампа дубоко поларизовала Америку. Видећемо Трампову спољну политику управо на темама НАТО, Русија, израелско-палестински односи, Ирак, Сирија... Видећемо ЕУ и неке захтеве за њеном већом независношћу у односу на САД. Може ли ЕУ претендовати на потпуну независност? Мора ли ЕУ баш у свему подржавати САД и њено „лидерство”? Или и ЕУ има право на своје интересе, па и безбедносне, који су некада другачији од америчких. НАТО као савез, који је требало да тихо и без помпе нестане нестанком Варшавског уговора и распадом Совјетског Савеза, сада скоро у потпуности служи као инструмент захваљујући коме се Америци даје непоштено и једнострано право надгледања европске спољне политике. У другим деловима света неке државе су потписале билатералне војне споразуме са САД, вероватно бу неки у Европи то исто хтели да НАТО не постоји, али неке чланице ЕУ, као што су Шведска, Ирска, Финска, Малта, Кипар и Аустрија не виде потребу да се придруже НАТО-у.

Дакле, бесмислено је да највеће и најмоћније земље ЕУ, које су способне да се саме бране, треба да живе у зебњи и да се чврсто држе идеје да њихова основна безбедност зависи од САД. Да ли је ЕУ заиста потребно америчко нуклеарно оружје на тлу Европе да би се заштитила од терориста, или Северне Кореје, или Ирана? Шта ће онда Француској „Форс д фрап”? Шта ће Паризу нуклеарне подморнице са интерконтиненталним ракетама? За гађање терориста у Авганистану, Ираку или Сирији? Непотребно. За гађање Русије? Недовољно. Последњи пут када је Европа била у великој неприлици, када су нац-истички тенкови грмели овим континентом у периоду 1939–1940, Америка је остала по страни све до Перл Харбора, децембра 1941. Без контроле над сопственом одбраном свака јача европска интеграција нема смисла. У том контексту НАТО је постао претња за Европу, неке земље су у сталном страху де не наљуте „великог брата”, а то има кочећи ефекат на било какву иницијативу. Јесте да Американци ходају као ми у Европи, говоре као неки који одлазе из Европе, али ипак не размишљају као већина Европљана.

Дакле, период опкољавања Русије од стране НАТО-а дефинитивно је завршен. На срећу Црна Гора се не граничи са Русијом, а евентуална појава хрватске војске на Балтику биће само реприза давне појаве код Стаљинграда. Једном на југу, други пут на северу, од трагедије до фарсе прошло је само 75 година. Јер, НАТО више никада неће моћи да функционише са једногласношћу какву је показао 1999. током агресије на СР Југославију. Доналд Трамп је најавио тежњу САД за стратегијском аутономијом и војним растерећењем у Европи, што је двострука диференцијација америчких интереса везаних за НАТО: као прво, између регионалних војних домена одговорних командних структура у Европи и у ваневропским регионима, и као друго, између савезника у НАТО и других држава изван овог савеза као стратегијских партнера. Будућност ће донети одмеравање корисности сваке појединачне земље чланице НАТО-а за Америку како у међународним кризама и сукобима тако и када је реч о безбедносним проблемима и подухватима куповине америчког оружја. Другим речима, за земље бивше Југославије, и не само за њих, од сада ће на делу бити нова америчка формула: шта сте спремни да платите од америчког оружја и колико сте спремни да умрете за интересе Америке.

У недостатку опипљивијих доказа, домаћи русофоби потежу замени теза и потурају као доказ отрцану мантру о руској 'агресивности' и империјалним тежњама према америчким колонијама величине предграђа Москве. Упркос томе што се Русија задњих година на сваки могући начин залаже да покаже 'Еуропејцима' добру вољу, мирољубивост, што нуди економску сарадњу и добробит за све... у крајњој линији шансу и помоћ да се искобеља испод шапе прекоокеанског хегемона, не вреди. Стокхолмски синдром еурократа према окупатору (и баснословне плате) успевају да замагле видик слуђеним еуропљанима којима очајнички треба 'кривац' за сопствено дављење. У цртању 'дежурног кривца' наравно да су главни протагонисти политичари који су сад већ дебело на путу без повратка... почев од Меркелове, Столтемберга, одлазећих галских петлића Саркозија, Олана и Жипеа... који су нажалост 'сва јаја ставили у једну (америчку) корпу', па сад, са падом Килари, бауљају у небраном грожђу.

Чудни су коментари неких читалаца, који пишу, да је Крим, КиМ итд, историјски овог или оног народа. Слично говоре и други, попут Турског председника, који полаже неко историјско право на ову или ону територију. Па све зависи колико далеко у прошлост идете. Турци свакако не могу полагати право на данашњу територију модерне Турске. Знамо одакле су Турци дошли и силом узели подручје Мале Азије. Само народи који су први дошли, у раном периоду људске историје, на територије које су тада биле ненасељене, могу полагати право на ту територију, јер је нису силом отели од неког другог, који је на ту територију дошао пре њих. Енглези су отели већи део америчког континента као и аустралијски континент итд од народа који су те територије давно пре насељавали. Отели су земљу силом и прогласили је својом. Кроз људску историју закон јачега је владао и влада и данас, и то не може нико да промени. Дотична територија је онога који је јачи, који је успео да је освоји, окупира, насели и влада њом.

Што се тиче изјава Трампа, њих треба прихватити као део предизборне кампање. Једно је причати и обећавати у предизборној кампањи, а сасвим друго када се та обећања покушају спровести у дело. Само онај ко не разуме, или не познаје председнички систем у САД може тврдити да председник може да ради шта му је воља као на пример у Србији. Што се тиче западно европских земаља за сада једино НАТО може да их одбрани од нарастајуће империјалне политике Путина. За Србију би било нај-пожељније да се у ове сукобе не меша већ да уреди државу по европским стандардима и остане како политички тако и војно неутралан.