Gospodin Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO pakta žali zbog „kampanje alijanse u Srbiji 1999. godine“! Toliko žali da verovatno noćima ne spava. Izlaze mu na oči slike onih momaka koje je, ni krive ni dužne, NATO „tomahavk“ raskomadao na Torniku na Zlatiboru, pa im tela bila razbacana stotinama metara okolo, po borovima. Sakupljali ih njihovi najmiliji sledećeg, crnog jutra koje je, kao, svanulo nad planinom. Nikad tu sliku, koju sam tog prolećnog jutra 1999. godine video pod Tornikom, neću zaboraviti. Ne može Stoltenberg da izbaci iz glave slike pob,ijene dece po Srbiji, pa zbog toga žali, grize ga savest zbog tona osiromašenog uranijuma razbacanog po Srbiji, zbog kasetnih bombi koje i dan-danas ub,ijaju deminere… Žao gospodinu Stoltenbergu…
Ili će, pre možda biti, da gospodinu Stoltenbergu uopšte nije žao? Da je onu rečenicu koju je izrekao pre neki dan u Briselu, izgovorio tek onako, hladno, diplomatski, šablonski i licemerno, kao što su njegovi pre 17 godina, isto tako, hladno, sračunato, pokvareno i licemerno bacali bombe po Srbima.
Zaista, ima li kraja licemerju Zapada? Ima li kraja ponižavanju ovog nesrećnog naroda! Žao gospodinu Stoltenbergu! Zamalo da mu čovek poveruje! Da mu je žao! Kaže, žao mu zbog „kampanje NATO pakta“, tako oni licemerno zovu ub,ijanje nevinog naroda bombama sa 10.000 metara visine, a onda, u svoj žalosti koja ga je obuzela, ne propusti da doda kako bombardovanje jednog naroda, nije, u stvari, njihova greška, nego smo za to sami krivi. Bombardovali su nas da bi nas same zaštitili od nas, da bi, veli gospodin Stoltenberg – „zaštitili civile“. Malo vam gospodine Stoltenberg što ste nas bombardovali, što nas vaše bombe i vaš uranijum ub,ijaju i dan danas, polako ali sigurno, nego nas, gospodine Stoltenberg, povrh svega, danas j…bete u glavu svojim licemernim izjavama.
170
