Kenedijeve je uništila kletva: Istoriju porodice obeležila je smrt, a evo ko ih je prokleo

О атентату је досад написано више од хиљаду књига, од којих већина оповргава званичну истину: да је убица, 24-годишњи Ли Харви Освалд председника уб-ио сам, да није имао помагача, а да је као убеђени марксиста (три године је живео у Совјетском Савезу) веровао да ће ако уб-ије председника – срушити амерички систем. И иначе склоним „теоријама завере” још од формирања своје нације, Американцима је убиство Кенедија највећа од свих, то је „мајка свих завера”. И данас је око 80 одсто њих уверено да је атентат све само не оно што је, после нешто мање од годину дана, утврдила председничка комисија са шефом Врховног суда Ерлом Вореном на челу. У осталим верзијама постојала су два атентатора, уб-иство су извршили агенти ЦИА на наговор потпредседника Линдона Џонсона, мафија због тога што је Кенедијев брат Роберт покренуо истрагу против њених кумова, КГБ, Фидел Кастро, директор ЕФ-Би-Аја Едвард Хувер... Састављена је чак и листа од 103 сведока који су „згодно” преминули или под сумњивим околностима извршили самоуб-иство.

Ових дана, као прва ласта уочи полувековног помена, појавила се нова књига, која се од оних „завереничких” разликује по томе што са једне стране потврђује да није било завере, а са друге оспорава званичну верзију Воренове комисије (и комисије које су паралелно организовали ЦИА, Еф-Би-Ај, јавни тужилац Роберт Кенеди, Пентагон и Стејт департмент). Џејмс Рестон млађи (70), публициста са 16 књига (иначе син чувеног новинара „Њујорк тајмса” Џејмса Рестона), своје најновије дело насловио је „Случајна жртва: Џеј-Еф-Кеј, Ли Харви Освалд и права мета у Даласу”. У њој тврди да је најједноставније објашњење о атентату, оно његово, и најтачније: да Освалд није нишанио Кенедија, него да је хтео да уб-ије личност која је фаталног новембарског дана 1963. била на предњем седишту председничке лимузине – гувернера Тексаса Џона Конелија (који је том приликом рањен метком који је прошао кроз Кенедијев врат). Ову тезу Рестон је први пут изнео још 1988, у обимној (600 страна) биографији тексаског гувернера, томе је била посвећена и једна насловна страна познатог недељника „Тајм”, али није изазвала велику пажњу.

Аутор се нада да овога пута хоће. Примедбе да подгревањем своје старе тезе жели да профитира уочи 50-годишњице, он је у четвртак, на промоцији књиге у вашингтонском „Вилсон центру” (чији је виши истраживач већ три деценије), одбацио објашњењем да пола века од атентата додуше јесте повод, али да су главни разлог за нову књигу –нове чињенице до којих је у међувремену дошао. Рестон, који има и трогодишње искуство војног обавештајца (тај посао обављао је и у иностранству), полази од Освалдовог такође трогодишњег службовања у војсци (био је маринац), из које је прво споразумно (часно) отпуштен, да би отпусница накнадно била преиначена у „нечасну”, што значи отказ уместо споразумног раскида. Ово друго у америчкој пракси и законима неких савезних држава има исти третман као и доказано кривично дело. По федералним прописима, нечасно отпуштени немају никакве бенефиције ветерана, а и забрањено им је поседовање ватреног оружја, што је овде једно од основних грађанских права.

Суочен са овим обртом, свестан да ће га ова квалификација пратити целог живота, да ће тешко налазити посао, Освалд пише писмо тадашњем секретару Ратне морнарице Џону Конелију у коме тражи да се његов случај преиспита и отклони учињена му неправда. Одговор му је стигао после три месеца, на коверти са насмешеним лицем Конелија који је управо водио кампању за гувернера Тексаса. А у одговору, он бирократским језиком поручује да је случај пренео у надлежност свог наследника на месту морнаричког секретара. Наследник је међутим по свему судећи тај предмет ставио ад акта, док је Освалд свој гнев усмерио на земљака, који је добио гувернерске изборе. Рестон сматра да Освалд није могао да има политичке мотиве да уб-ије једну важну личност, него само личне. „Тако тежак злочин мора буде извршен са јаким разлогом.”

„Конели је постао мета његове фрустрираности и много је сведока Освалдове опсесивне мржње према Конелију. Његова супруга коју је довео из Русије, Марина, три пута је сведочила да је баш гувернер био мета њеног супруга, а то је потврдило и неколико њених познаника из заједнице руских емиграната у Даласу”, објашњава Рестон. Зашто је онда Воренова комисија игнорисала та сведочења? Рестон и за то има спреман одговор: „Разлози су политички, Комисија није могла да јавности прода објашњење да је таква величина као што је председник Кенеди био само случајна жртва, колатерална штета.”

Са друге стране, Рестон износи и доказе да су и Освалд и његова супруга били велики обожаваоци Кенедија. Нова је и његова друга теза: да би Кенеди избегао други метак и преживео да тога дана, због своје старе повреде леђа, није носио специјални корсет, који га је држао усправним чак пет секунди после поготка у врат, што је Освалду омогућило да свој снајпер репетира и испали други, фатални метак. Гувернер Конели је одмах пао у крило своје супруге. Рестон је Кенедијев корсет лично испитао у Националним архивама, где се чува. А зашто, после првог метка, видевши да је погодио Кенедија, није престао да пуца? Објашњење за ово је психолошко и познато је сваком војнику: кад се у таквој ситуацији нешто започне, по правилу се не прекида.

Рестонов главни аргумент против теорије завере је сам Освалд. „Бесмислица је да би нека страна влада или домаћа служба за атентат ангажовала тако јадног, безначајног и ментално поремећеног човека и у руке му дала оружје поручено преко поштанског каталога. То је апсолутно немогуће.” Уосталом, потврда за то су и околности у којима је атентатор, после само око 45 минута, ухапшен. Пошто је сишао са 6. спрата седмоспратнице која је била магацин школских уџбеника (то је данас административна зграда, а шести спрат је претворен у музеј са експонатима о атентату), прво је отишао до куће, а затим почео да бесциљно тумара даласким улицама. Уплашио се, међутим, када га је зауставио један полицајац, кога је уб-ио пиштољем, што изазвало велику потеру за њим и брзо хапшење.

Освалда је два дана касније, док је премештан у други затвор, уб-ио Џек Руби, власник једног ноћног клуба, коме је због тога изречена смртна казна, али није извршена, јер је преминуо од рака плућа док је чекао на одобрено му друго суђење. Његово мотив је званично био освета Кенедија, али и то је, због Руб-ијевих веза са мафијом, био повод за нове теорије завере. Рестон је објаснио и зашто Освалд није одабрао друго време и место да уб-ије гувернера (путовање у отвореном аутомобилу са председником видео је као прилику, па је без много размишљања кренуо у акцију), а на примедбу изречену у „Вилсону” – да, чак и ако је у праву, погађа у средиште мита о Кенедију – одговорио је: „Напротив, то што је случајна жртва само повећава његову важност и проду-бљује трагедију.”

Сама Америка (САД) је исфабриковала више верзија о убиству Џ:Ф.Кенедија,што,само по себи,говори о намери да јој и није стало да истера на чистац мотиве,налогодавце,извршиоце.... Све ово је потврдио и њихов "независни" правосудни систем преко истраге,обавештајно-безбедносних структура....(ЦИА,ондашњи ФБИ све су знали) и све пребацивали на "други колосек". Као друго,припадам онима у Србији који мисле да нам и није потребно да водимо туђу бригу и да за "5 минута" решимо мистерије око неразрешених убистава Ћурувије и других .

Уб-иство америчког председника Џона Кенедија важи за једно од најмистериознијих. Иако су, бар за јавност, недуго после уб-иства готово све чињенице саопштене, не рачунајући теорије завере, много тога је остало покривено велом тајни. Али, сва је прилика да тај рок мистеријама истиче. А зашто је тако и шта је то толико тајно и мистериозно да је један новинар недуго после атентата добио необичан одговор од судије. Наиме, овако је то тада штампа забележила: „Недуго након атентата на председника САД Џона Кенедија, 22. новембра 1963. године, један новинар упитао је тадашњег председника Врховног суда Ерла Ворена да ли ће комплетан извештај о уб-иству бити објављен у јавности. Први човек суда и Воренове комисије тада му је одговорио: "Објавићемо га за неко време. Али то можда неће бити за време вашег живота."

Иако није званично саопштено – што се очекује до краја месеца – званично је пуштено у оптицај: Барак Обама је за амбасадора САД у Токију одредио Каролину Кенеди (55), ћерку Џона и Жаклине Кенеди и јединог живог члана породице бившег америчког председника. Каролина Кенеди је – Кенеди. Све друго из њене биографије је мање важно: да је правница, публициста, да је активна у многим непрофитним организацијама. Она ће се придружити групи такозваних „политичких амбасадора”, чије је именовање по традицији у дискреционој надлежности сваког станара Беле куће. Таквих је око 30 одсто, сви остали су дипломатски професионалци. Обама се за њу определио зато што је Кенеди (мужевљево презиме Шлосберг – супруг јој је познати дизајнер Едвин Шлосберг са којим има троје деце, што се углавном не помиње) и што ће у Токију свакако бити нека врста „дипломатске принцезе”. Главнина дипломатског посла са важним савезником биће, као и у свим амбасадама којима шефују политички изабраници, у рукама заменика. У овом случају то је садашњи министар саветник Курт Тонг, који је у Азији 17 година, течно говори и јапански и кинески – али нема политичку „тежину”.

Та тежина је свакако на страни иначе витке нове амбасадорке, због њене несумњиве блискости са председником. Рано га је подржала у кампањи 2008, када се још борио са партијском ривалком Хилари Клинтон, а 2012. била је копредседница његове изборне кампање. Као и сви Кенедијеви, није одолела искушењу да и сама загази у воде политике: 2009. је покушала да попуни место у Сенату које је, поставши државна секретарка, ослободила Клинтонова, али то се завршило неуспехом, како због отпора политичких ветерана, тако и зато што се показала слабим политичким ма-теријалом. Остало је упамћено да је у једном интервјуу „Њујорк тајмсу” чак 138 пута употребила вербалну поштапалицу „ју ноу” („знате”). Али славни отац и мајка – председник који је био жртва атентата у новембру 1963. и постао нека врста мита у новијој политичкој историји Америке – и чувено презиме компензација су за све. Па је тако и најава њеног амбасадорског постављења овде била подсетник на сагу Кенедијевих, једине политичке династије коју ова земља има. Прво је што тим поводом изнето било је то да Каролина креће стопама свог деде, Џозефа Кенедија (1888–1969) оснивача династије, својевремено америчког амбасадора на Двору Светог Џејмса (у Лондону) уочи Другог светског рата. Њена тетка Џин Ен Кенеди (85) била је пак пет година амбасадорка у Ирској, по избору председника Била Клинтона.

Мит о Кенедијевима створили су њен отац и два стрица, Роберт (Боб) и Едвард (Тед). Боб је такође, у покушају да у Белој кући наследи брата, уб-ијен у атентату 1968. Тед је наставио да носи политичку заставу породице и такође имао председничке амбиције, али је у борби за партијску номинацију Демократске странке 1980. поражен од Џимија Картера. Поразу је умногоме допринела и никад до краја неразјашњена саобраћајна несрећа из 1969, у којој је, у аутомобилу којим је управљао, после слетања с моста у реку, погинула његова сапутница Мери Копечни. Сенатор Кенеди је тада отишао са лица места не позвавши помоћ и не пријавивши несрећу. Осуђен је условно на само два месеца затвора. Али није прекинуо политичку каријеру: сенатор из Масачусетса био је 37 година, од 1962. до своје смрти (од тумора на мозгу) у августу 2009. После његовог одласка клан Кенеди у Конгресу је заступао његов млађи син Патрик Кенеди (46), чији је мандат истекао у јануару 2011, али није желео да се поново кандидује. Кенедија потом у Конгресу и у националној политици није било две године – једина пауза откако су ступили на политичку сцену – све до новембарских избора прошле године, када је у Представнички дом дошао Џозеф Кенеди (32), унук Боба Кенедија и син Џозефа Патрика Кенедија Другог, конгресмена од 1987. до 1999. (данас је на челу једне непрофитне енергетске компаније).

Није ни Американцима лако схватити ко је ко међу Кенедијевима данас. Од деветоро деце „патријарха” Џозефа и Роуз Кенеди (чији су преци из Ирске), четири сина и пет кћери, данас је жива само амбасадорка Џин Ен, али и укупно 29 унука, који чине трећу генерацију фамилије. Њихова деца, односно праунуци, нису урачуната. Шта је међутим са „проклетством Кенедијевих”, које се обавезно помиње уз њихово име, због чињенице да је поред успона породица имала и велике трагедије. Поред два атентата, ту су и многобројне несреће. Старији брат Џона Кенедија, Џозеф П. Кенеди погинуо је у као пилот у Другом светском рату 1944, а четири године касније, у авионској несрећи у Паризу, погинула му је и сестра, и 28-годишња Катлин Кенеди. Друга сестра, Еунис Кенеди Шрајвер, умрла је од Адисонове болести, ретког поремећаја. Као пилот приватног авиона страдао је и Џон Кенеди јуниор, син председника Кенедија, брат будуће амбасадорке. Само три месеца пре атентата на Џона Кенедија, преминуо му је прерано рођени син Патрик Бувије Кенеди. Дејвид Кенеди, син Роберта Боба Кенедија, умро је 1984. после предозирања кокаином. Његов брат Мајкл (Роберт и Етел Кенеди имали су једанаесторо деце) погинуо је скијајући се 1997. Едвард Кенеди јуниор је 1973. остао без ноге која му је ампутирана због канцера...

И тако редом, навођење свих несрећа захтевало би много простора. Оне су у сваком случају део мита о Кенедијевима, којима је славно презиме препорука, али често и тешко подношљив терет. Као и сваки мит, и овај о Кенедијевима много тога преувеличава да би много тога прикрио. ратко председниковање Џона Кенедија тако се најчешће помиње као амерички „Камелот”, доба обнове са асоцијацијама на двор и легенду о британском краљу Артуру. Историчари међутим младоликог Кенедија пре сликају као се-ријског прељубника, физички веома болесног човека и не баш далековидог политичара, који је земљу увукао у Вијетнамски рат, у Кубанској кризи свет замало није гурнуо у нуклеарну катастрофу, а код куће се није адекватно суочавао са растућим проблемом грађанских права цр-наца, док су све његове законодавне иницијативе блокиране у Конгресу. Његов млађи брат је међутим био „другачији човек за другачије време”: своју председничку кампању 1968. водио је на антиратној платформи и знао је како да мотивише цр-нце, хиспанике и тих година политички веома активне студенте, а да није уб-ијен вероватно би оставио дубљи траг него брат. Тед Кенеди је упркос томе што је био мање харизматичан од уб-ијене браће ипак успео да деценијама буде један од стожера Демократске партије, мада није постигао оно главно: да у Белој кући опет буде један Кенеди.

Али аура остаје – и делује. Најновија прича је да би за место сенатора Масачусетса које је упражњено смрћу Теда Кенедија, последњег од славне браће, могао да се кандидује Тед Кенеди јуниор (52), његов старији син. Он је сада правник који мирно живи у Конектикату, досад се није бавио политиком, али му је презиме – Кенеди. Шта значи „бити Кенеди” својевремено је описао баш Едвард (Тед) Кенеди, причом како му је противкандидат у његовој првој кампањи за сенатора 1962. у лице рекао нешто што није било ни најмање спорно: „Да се зовеш само само Едвард Мур, твоја кандидатура би била виц”. Едвард Мур је међутим био и Кенеди. Победио је тада и у седам следећих сенатских избора....... ........ Бити Кенеди: недеља, 21.04.2013