Vojska Sirije opkolila Alepo, sprema se konačni obračun

Процене су да је у источном Алепу око 270.000 људи и око 10.000 припадника разних терористичких формација, којима цивили служе као живи штит. Ући војно у тај лавиринт захтева и много људских жртава и много времена. У офанзиви од пре неколико дана терористичке формације кренуле су из правца Идлиба, који је већ 18 месеци у њиховим рукама, да се споје са снагама у источном Алепу. У првим нападима учествовало је око 5.000 терориста. Постигли су мањи продор у насељу 3000, али су их трупе сиријске армије, „тигрови” и „пустињски соколови”, убрзо вратиле на почетне позиције. Источни део Алепа сада је опко-љен од стране сиријске армије, терористима је прекинуто снабдевање из правца Турске. Сиријска 4. оклопна дивизија код насеља Рамусе и насеља 3000, штити прву линију одбране јужног дела Алепа.

Ништа од примирја у Алепу. У суботу су опет одјекивале експлозије граната и ракета којима су терористи из источног дела града гађали западни део Алепа. У последњих пет дана у Алепу је погинуло више од 100, а рањено је око 1.000 људи. Занимљиво је да разарање западног Алепа, који држе снаге сиријске армије, није присутно у западним медијима иако у граду повремено бораве и групе западних новинара. Виде људе како у прекрцаним аутомобилима, таксијима и аутобусима, под ударима ракета из правца Идлиба, беже с рубних подручја западног Алепа ка центру. И нико о томе ниједну реч, балканска ратна медијска матрица се понавља: нисмо јавили, није се ни догодило.

Западни медији су, наравно одмах, подигли глас око хуманитарне кризе у источном Алепу, али је логично питање зашто онда терористи не пусте цивиле да изађу из тог дела града. Зашто западни ментори терористичких формација у Сирији не нареде својим штићеницима да хуманитарну кризу једноставно окончају пуштањем народа да изађе из источног Алепа? Уместо што цивиле држе заточенима.

Рат у Сирији није питање демократије, јер демократија у Сирији није била ни боља ни слабија од оне у Саудијској Арабији или Катару. Управо те две земље главни су финансијери терористичких формација у Сирији. Жеља да се сунитски ланац држава прошири од Катара до Турске, наравно ту је и Турска, да се свргавањем садашње власти у Дамаску начне власт у Техерану, а Иран је главни супарник Саудијске Арабије, те америчко настојање да се из региона избаце Руси и да се планираним гасоводом од Катара преко Сирије и Медитерана Европска унија одвоји од руског гаса, а тиме додатно ослаби Русија, све је то довело до сукоба у Сирији.

Пре рата овде су постојали политички дисиденти, било их је у затворима ни мање ни више него и у другим арапским земљама. Власт у Дамаску неколико је пута проглашавала општу политичку и војну амнестију, али то није много помогло јер су на страну опозиције ушле велике паре. Затим је из Турске ушло и модерно америчко наоружање, па су дезертери из сиријске војске помислили да могу да победе у овом рату. На врхунцу сукоба против владе у Дамаску борило се око 1.300 разних терористичких група и формација, од чега 58 већих. Такозване снаге Слободне сиријске армије чине бивши војници и официри дезертери из регуларне сиријске војске. На почетку рата на њих је играла ЕУ и Америка. У међувремену снаге Слободне сиријске армије изгубиле су своју моћ, део њихових припадника прешао је у редове Ал Нусре и ИД, прихватили су и њихову радикалну идеологију. Данас формације Слободне сиријске армије у војном смислу не представљају озбиљнију снагу, али их још неке западне земље помажу и наоружањем и прецизним обавештајним информацијама.

На политичком плану Слободна сиријска армија само на папиру признаје вође сиријске опозиције који преговарају у Женеви, а ови што преговарају у Женеви не маре баш много за Слободну сиријску армију јер та војна формација нема ни јединствену команду, нити једног команданта, нема војне субординације. Општи хаос... Када је реч о Ал Нусри и ИД, и САД и Велика Британија никако да одвоје њихове трупе од осталих формација „умерене опозиције”. Два пута су то Американци обећали Русима и два пута су Руси заустављали Сиријце да потпуно не опколе источни део Алепа. И оба пута су и Русе и Сиријце Американци по том питању преварили. Тактика крени-стани, примирје, па ништа. Све познато с Балкана...

Tренутак овог рата јесте да имамо на једној страни регуларну власт у Дамаску и терористе који ратују против те власти. Дамаск је постигао то да се било каква опозиција једноставно утопила у терористичке формације, а томе су кумовале и САД и остале западне земље. Зато сада и имамо Башара ел Асада против терориста. За мене ту нема дилеме, ови који се сада боре против владе у Дамаску вратили би Сирију у камено доба. Нема интернета, нема дувана, нема алкохола, чак ни пива, нема фудбалских утакмица, уопште нема спорта, али има продаје људи као робова на пијацама... Да ли је то та демократска алтернатива Башару ел Асаду?